Prljavi posao

Među osumnjičenima našli su se između ostalog i BIRN, KRIK, CRTA, UNS, NUNS, LIBEK, Vojvođanski građanski centar, Jukom i Fond za humanitarno pravo, kao sumnjivi pojedinci Slobodan Georgijev, Biljana Stepanović, Ivan Ninić, Vukašin Obradović…

Kad su novinari otkrili ovu vest, javnost se podelila na tri tabora. Prvi sa stavom „država samo radi svoj posao, niste vi iznad zakona“, drugi „ma šta vas briga kad znate da nemate šta da krijete“ i treći „ovo je zloupotreba institucija u cilju privatnog obračuna vlasti sa svojim kritičarima“. Bez dileme, ova kolumna je u trećem taboru.

U viđenju stvari prve škole mišljenja (osim kad se radi o prostim botovima vlasti koji sem naređenja niti traže niti imaju neku svoju logiku) problem je u tome što ne da su obuhvaćeni ljudi i organizacije iznad zakona, nego su ovime stavljeni ispod zakona, tako što su im oduzete sve zaštite na privatnost i bankarsku tajnu koju im inače garantuju Ustav i važeći zakoni.

Uprava za sprečavanje pranja novca naravno ima i pravo i obavezu da traži podatke o licima za koja ima indikacije da bi se mogla baviti pranjem novca ili finansiranjem terorizma, ali nema pravo da te podatke traži za lica za koja nema nikakve indikacije. Dakle, Uprava nema diskreciono pravo da zahteva podatke o kome god ona hoće iz bilo kog razloga. To je nezakonito.

Međutim, pošto Uprava nije dužna da bankama objašnjava zašto od njih traži bilo koji podatak, ona je u faktičkoj poziciji da nikome ne polaže račune, tojest da može da neometano zaviruje u novčanik bilo kog čoveka u zemlji koji joj se zameri. Sve što imamo da nas zaštiti od toga je nada da su u ovoj instituciji dovoljno moralni da sami sebe spreče u tome.

Kao što sada vidimo, to nije dovoljno.

Uprava je, nakon izbijanja ovog skandala, objavila kako ona u ovom slučaju ne postupa na osnovu indikacija nego u okviru opšteg „nadzora“.

To bi da je tačno bilo još gore, ali u ovom slučaju nije ni tačno. Jer, Uprava nikad do sada nije mimo indicija tražila od banaka podatke za čitavu grupu lica koja se bave određenom delatnošću (kao sad za NVO), što znači da je ovo presedan. Ali neće biti ni da je ovakav presedan, već jedan mnogo zlokobniji, pošto se na spisku Uprave ne nalaze sve NVO, već isključivo one koje se mogu smatrati kritičarima ove vlasti.

Dakle, kriterijum Uprave u odlučivanju koga će „nadzirati“ nije bio da je u pitanju NVO, već da je u pitanju NVO koji kritikuje Vladu Srbije. Tek ako kritikujete vlast, postoji sumnja da možda finansirate terorizam ili perete pare.

Ako ste NVO koji ne kritikuje vlast, onda naravno nema razloga da Uprava sumnja u vas. Da nije ovako, na spisku bi se morale naći i organizacije poput Nacionalne avangarde, čijoj je osnivačkoj skupštini prisustvovao predsednik države, Antidota ili „kontraudruženja“ „Daj tati patku“.

Da zaključimo, sve ovo znači da je Uprava zloupotrebila svoja ovlašćenja i prekršila zakon. Da država ovde ne radi svoj, nego tuđ posao. I to tuđ, prljavi posao.

Ali, ako je i tako, zašto se uzbuđivati? Ionako svi znamo da ništa neće pronaći, jel tako?

Na žalost, nije tako. Ako i zanemarimo da je ovo bio omiljeni pristup ozloglašenog Štazija – „šta ima da kriješ, ako si čist“ – jasno je da se manje više svakom može nešto pronaći što se zatim može upotrebiti protiv njega. Tu je najbolje pratiti horoskopski pristup i gledati čovekovu ljubav, posao i zdravlje.

Recimo, moguće je oženjenom vlasniku medijske kuće koja otkriva kriminal u vlasti, pronaći da svaki mesec prebacuje novac mlađoj devojci koja mu nije ni rođaka ni poslovna saradnica.

Tabloidno naslađivanje možete samo zamisliti i u slučaju da je očigledna pretpostavka tačna, a i ako nije (uvek može postojati legitiman razlog da nekome šaljete novac, ali hajde vi to objasnite kad na naslovnici izađe slika devojke u kupaćem, skinuta s njenog instagrama).

U svakom slučaju, sledi porodični raspad i javna sramota zbog stvari koja je inače sasvim privatna, i sa stanovišta opšteg interesa nebitna.

Ili možete otkriti da je medijska kuća koja vam je poseban trn u oku dobila donaciju od izvesne američke organizacije za promociju demokratije, a da je jedna od direktorki u pomenutoj organizaciji baš nedavno branila velikoalbanski nacionalizam neke poznate pevačice i borbu OVK.

To vam je samo jedna mislena akrobacija od sledećeg naslova u vašem omiljenom propagandnom glasilu: „Tog i tog plaćaju oni koji bi da kolju srpsku decu!“, i onda izvod s računa koji je Uprava uzela iz banke, plus skrinšot tvita direktorke, praćeno ilustracijom albanskih zločina iz 1999. godine. Iako jedno s drugim veze nema.

Ili biste recimo mogli saznati da poznati kritičar vlasti plaća lečenje retke bolesti svom detetu, za šta jedva uspeva (ili još bolje, ne uspeva) da pronađe novac svakog meseca.

Takvom čoveku bi se problem lako dao rešiti, bilo „iznenadnim otkrićem“ da RFZO u stvari pokriva lečenje u njegovom specifičnom slučaju, bilo uključivanjem deteta u neko kliničko ispitivanje ako postoji takva mogućnost ili prosto dobrim honorarnim ugovorom u nekoj instituciji bliskoj vlasti. U svakom slučaju bi čovek suptilno bio obavešten kome ima da zahvali za to što će mu dete od sada redovno dobijati spasonosnu terapiju.

Tako da – ne, nije dovoljno da nemate šta da krijete, pa da država nema ništa što bi mogla da iskoristi protiv vas. Uvek se nešto može izvući iz konteksta, nešto nafilovati, dodati, insinuirati, preinačiti, može se prosto slagati, klevetati, pretiti ili emocionalno uceniti. Mogućnosti su bezgranične, a praksa viševekovna.

Kao što ćemo, uostalom, uskoro i videti.

Čitaoci koji su prošle nedelje pratili polemiku na stranama Dijaloga u Danasu, verovatno su očekivali drugog autora na ovom mestu, ali do zaključenja ovog broja nikakav tekst pomenutog pisca nije stigao u našu redakciju.