Rat sankcijama ne veruje

Čim su prošlog februara ruski tenkovi prešli zapadnu granicu i krenuli ka Donbasu i Harkovu, SAD i EU su povukle dva, može se reći, dramatična koraka: Blokirali sve devizne rezerve Rusije na svojoj teritoriji, što mu dođe polovina svih ruskih rezervi i izbacile seriju vodećih ruskih banaka iz SWIFT-a.

Moskva se našla potpuno zatečena silinom reakcije: Putin je potezanje SWIFT-a u jednom trenutku izjednačio sa objavom rata, dok je rublja naglo depresirala, spustivši se nakratko sa 75 za dolar na čak 150.

Dan je bio 7. mart, tačno godinu dana od sadašnjeg trenutka i finansijski slom Putinovog režima u pobedničkim izjavama raznih političara bio je praktično već gotova stvar.

Ipak, ova skromna kolumna i tada je mislila drugačije.

„Reklo bi se, Rusija je gotova“, objavljeno je stvarno „Iz kontre“ tog 7. marta 2022., ali: „Zelenski iz nekog razloga ne deli entuzijazam svojih zapadnih kolega … Dok političari govore o navali Rusa na bankomate, zapleni superjahti najmoćnijih oligarha, Abramovičevoj prodaji Čelzija i padu rublje, Zelenski traži da NATO uspostavi zonu zabrane letenja i da EU pošalje Migove njegovoj vojsci. Oba zahteva Zapad je glatko odbio … Zelenskom ni mogući pad ruskog BDP-a od sedam odsto ove godine ne znači ama baš ništa, ako to neće zaustaviti bombe koje padaju na Kijev. A neće … Ono što bi verovatno stvarno pomoglo, bila bi potpuna zabrana uvoza ruske nafte. O gasu da ne govorimo … Čak i da na kraju Zapad posegne za ozbiljnijim sankcijama, biće to, po svoj prilici i premalo i prekasno za ukrajinski narod”.

Šta se posle toga desilo?

Moskva je došla sebi. Ruska centralna banka je brzim reakcijama sprečila rasulo, a posle vesti da EU ipak neće pratiti Ameriku u zabrani uvoza ruske nafte, kurs se vratio na 107,5 rublji za dolar – što je ipak još uvek mnogo slabije od 75 rublji koliko je bio pre početka rata.

Šta je tada ova antiprotivna kolumna pisala: „Ako kurs u najširem smislu (treba da) odražava snagu jedne privrede, onda je pitanje da li će čak i ovoliki pad rublje biti trajan“. Godinu dana kasnije borbe i dalje traju, ali jedan dolar danas opet vredi samo 75 rubalja, isto kao onda kada rata nije ni bilo. Slabost rublje stvarno je dakle bila privremena.

Ako je ovakav epilog još tada bio očigledan jednom običnom novinaru, koliko je morao biti jasan armiji eksperata svih ekonomskih i političkih fela koji pripremaju izveštaje za svetske državnike?

Znalo se, dakle, šta će biti, ali se govorilo drugačije. Čak su i mnogi eksperti, povedeni političkim ili etičkim naklonostima ili opštom pričom o sigurnom uspehu uvedenih sankcija davali ocene u istom tonu, dovodeći zaključke do apsurda, tada prihvaćene kao nešto sasvim razumno. Te, finansijski sistem će se srušiti zbog SWIFT-a, te banke će bankrotirati posle navale štediša, te inflacija će dostići 90 odsto. Radnje će biti prazne, otkazi masovni, hrana će se racionisati, biće prevrat. Bez rezervi Rusija neće moći da plaća dugove. Bankrotiraće. Neće moći da finansira rat. Bez zapadne tehnologije će stati proizvodnja. Ništa neće moći da uveze. Ništa da izveze. I tako dalje i tome slično.

A šta se stvarno desilo?

U aprilu prošle godine, MMF je prognozirao da će Rusija 2022. završiti sa padom BDP-a od 8,5 odsto, inflacijom od 21,3 odsto i nezaposlenošću od 9,3.

Sada znamo da je BDP pao 2,5, inflacija je 11,9 odsto, a nezaposlenost 3,8 odsto. Kurs je kao pre rata, a rat i dalje traje.
Za to vreme, ukrajinski BDP je pao 30,3 odsto, inflacija je 26,6 a nezaposlenost 25,8 odsto. Zemlja je, naravno, razorena.

To su činjenice.

To je ujedno i ekonomski efekat sankcija. Zapad je u poslednjih nekoliko meseci zaista pooštrio sankcije, uvrstviši u njih delimično i gas i naftu, ali kao što je ovde u martu i pretpostavljeno, bilo je to i premalo i prekasno za ukrajinski narod. A i za jači efekat na Rusiju koja se u pozadini ubrzano prilagođava novim okolnostima.

To naravno ne znači da sankcije nisu uticale na rusku ekonomiju i građane. Jesu. Rekordno niska nezaposlenost je recimo posledica velikog iseljavanja stručnog kadra iz Rusije, mobilizacije i prirodnog opadanja broja stanovnika, kako navodi Centralna banka Rusije. To je stvorilo probleme u visokotehnološkim sektorima, odakle je najviše obrazovanog kadra otišlo, dok istovremeno Rusija više ne može da privuče strane kadrove za rad na njenoj teritoriji. Sankcije su oborile domaću tražnju jer stanovništvo štedi u strahu od neizvesnosti, a privatne investicije takođe kaskaju, između ostalog zato što kompanije često ne mogu da dođu modernih (zapadnih) mašina potrebnih za završetak projekata. Zato je i tražnja za novim radnicima pala 17 odsto. Rusija ove probleme nastoji da kompenzuje velikim državnim ulaganjima u infrastrukturu, logistiku, fabrike za proizvodnju mašina i opreme, što je dovelo do nedostatka radnika u ovim delatnostima i posledično rasta plata, koje su ukupno uzevši ipak realno pale dva odsto (u Ukrajini su pale 15,8 odsto).

Rusija se ubrzano trudi da pronađe nova tržišta, uglavnom u Kini i na Bliskom Istoku, ugašene fabrike zapadnih automobila prebacuje na proizvodnju kineskih modela, uključujući i električne, ali je to i dalje daleko od ranijih nivoa. Uvođenje limita na cenu ruske nafte koje je uvela EU dalo je efekat, pa je Rusija morala da značajno smanji projekciju prosečne cene svoje nafte za ovu godinu (55 umesto 76 dolara po barelu „urala“).

Sve to, međutim, nije ni blizu dovoljno da poremeti ratne planove ove zemlje, a još manje da je dovede u nekakvo ekonomsko rasulo. To nikada nije ni bio cilj.

Jer, kada govorimo o rasulu, u Srbiji je inflacija preko 15 odsto. A mi nismo u ratu i nismo pod sankcijama. Čisto perspektive radi.