SAD, Trampovo parohijalno ostrvo

Upravo to uradio je ovih dana Donald Tramp, predsednik Sjedinjenih Američkih Država, kada je naredio kineskoj firmi Bajtdens, vlasniku popularne aplikacije za mobilne telefone Tiktok, da ovu aplikaciju proda nekoj američkoj kompaniji inače će zabraniti njen rad na teritoriji SAD.

Tiktok je aplikacija za objavljivanje video snimaka, koja je među američkim tinejdžerima stekla ogromnu popularnost i na kojoj se uglavnom  mogu naći razni besmisleni ili šaljivi snimci pubertetlija koji igraju i prave razne gluposti.

Tu aplikaciju Donald Tramp je označio kao pretnju za nacionalnu bezbednost SAD, pa je sada Majkrosoft, koji je viđen za glavnog kandidata, u prilici da je kupi po sasvim netržišnoj i zasigurno dobroj ceni, budući da Tiktoku sat neumitno otkucava.

Tiktoku se stavlja na teret da bi kao kineska kompanija mogao da lične podatke o svojim korisnicima, Amerikancima, stavi na raspolaganje svojoj vladi, što bi ugrozilo SAD.

Najvažnija reč je „mogao“ pošto nema nikakvih dokaza niti indicija da je Tiktok to ikada uradio, da je to od te kompanije traženo, pa čak ni da bi ona te podatke dala. Štaviše, Tiktok tvrdi da se svi podaci Amerikanaca čuvaju na serverima u SAD i Singapuru, odnosno van pravnog domašaja kineskih vlasti.

Sve to znači da je jedini osnov za zabranu Tiktoka činjenica da je  u pitanju kineska firma.

Ako pođemo od toga da verujemo Trampu da se ovde radi o bezbednosnom pitanju, te da je kriterijum za nacionalnu ugroženost kinesko poreklo kompanije koja može doći u posed podataka o američkim građanima, onda kao neminovan zaključak proizilazi da bi sve kineske IT firme morale biti zabranjene u Americi, a to nije slučaj.

Zapravo, uz Huavej i ZTE (za koje SAD tvrde da su na vezi sa kineskim obaveštajnim službama), Tiktok i aplikacija Vičet (WeChat) kineskog Tensenta su još jedina dva ovakva primera. Šta je onda sa drugim firmama?

Ako Amerikanci strahuju da je kineska vlada spremna da natera bilo koju svoju kompaniju da špijunira za nju, kako to da je Eplu dozvoljeno da svoje ajfon telefone pravi baš u Kini?

Ili kako to da je u Americi dozvoljena prodaja Samsunga, LG-a, Motorole ili hiljada drugih proizvođača telefona, kompjutera i druge opreme koji u sebi imaju delove proizvedene u toj zemlji, naročito jer je 2018. otkriveno da Kina stvarno jeste špijunirala američke kompanije, uključujući Epl i Amazon, tako što je u servere koje su ove firme koristile, a koji su se proizvodili u Kini, ugradila minijaturni čip koji je služio za slanje podataka nazad u Kinu?

Zar nije svaki aparat koji ima deo napravljen u Kini takođe bezbednosno rizičan?

Svaka kamera, svaki mikrofon, svaki čip? Zašto je onda dozvoljeno da Kina ovako široko ugrožava bezbednost Amerikanaca, a kao opasnost proglašen samo Tiktok?

Promovišući kriterijum kineskog porekla firme kao bezbednosni diskvalifikativ, Tramp je sebi dao oružje iz kog može da puca u svaku metu koja mu se svidi. Ali pošto nije pucao u sve mete koje potpadaju pod taj kriterijum, to jest u sve kineske ICT firme, jedini razuman zaključak je da je bezbednosni rizik samo maska za pravi razlog njegovog delovanja.

Tu dolazimo do dva moguća osnova: politički i ekonomski. Politički je jasno da je Tramp u punoj predizbornoj kampanji pred predsedničke izbore 3. novembra, te da je Kina savršena meta za njegovo dominantno belo,  nacionalističko i radničko glasačko telo, a uz to i meta koja je nedodirljiva za njegovog protivkandidata, koji Trampa ne sme napadati zbog ovih poteza, kako ne bi delovao nepatriotski.

Štaviše, Kina vrlo široko učestvuje kao tema u Trampovoj borbi za drugi mandat – od kovida 19 kog američki predsednik uporno zove „kineski virus“, preko spotova u kom se Bajden predstavlja kao drugar Si Đinpinga, pa sve do aktuelne zabrane Tiktoka i prethodno carinskog rata s ovom zemljom.

Ekonomski, čini se da Tramp pokušava nešto nadasve neamerički: da administrativnim merama potpomogne tržišnu poziciju domaćih kompanija, a da obogalji strane konkurente.

Tako je targetiran Huavej, koji je iza sebe ostavio Epl po učešću na tržištu mobilnih telefona, a sada i Tiktok, aplikacija koja je narasla na 800 miliona korisnika širom sveta (više nego Tviter, Snepčet ili Pinterest), od čega je 165 miliona u SAD.

Štaviše, i sam Tramp je naveo da kineske kompanije ugrožavaju američku ekonomiju, što principijelno, uopšte ne bi trebalo da ulazi u predsednikovu računicu.

Ali, da nisu u pitanju samo bezbednosni razlozi, videlo se već na primeru Huaveja, kada Tramp nije samo zabranio instalaciju 5g opreme ovog proizvođača u SAD (što bi se moglo podvesti pod zaštitu nacionalne bezbednosti), već je i američkim firmama zabranio da ovoj firmi prodaju svoju robu i usluge – konkretno, taj korak je sa Huaveijevih telefona izbacio Guglove servise poput mejla i Jutjuba, iako su u pitanju telefoni koji ne pripadaju američkim građanima, čime je ciljao da direktno uništi globalnu tržišnu  poziciju kineskog giganta.

Biće zanimljivo videti da li će Tramp isto postupiti i u slučaju Epla. Naime, odluka o Vičetu brani Eplu da dozvoli instalaciju ove aplikacije na ajfone, što bi firmu iz Kupertina moglo da košta čak 44 milijarde dolara, pošto je ova aplikacija neverovatno popularna u Kini.

Ako bude dosledan logici iz svoje odluke o Huaveju, Tramp morati da liši Epl njegove prodaje u Kini, ali je verovatnije da će u ovom slučaju ipak domet odluke ograničiti na teritoriju SAD ili ostaviti „mala vrata“ kroz koja će Epl sačuvati svoju prodaju na ogromnom kineskom tržištu.

Suočen sa pretnjom sile koja će prema projekcijama za desetak godina premašiti njegovu zemlju po BDP-u i čije kompanije polako počinju da preuzimaju vodeća mesta koja su do sada držale, a i dalje uglavnom drže firme iz SAD, Tramp je umesto za slobodnom trgovinom, konkurencijom i inovacijama,  posegao za grubim političkim zabranama stranih firmi.

To je put u propast, koji preti da od Amerike – tehnološkog i poslovnog predvodnika sveta, napravi parohijalno ostrvo, čijm će građanima globalna tehnološka dostignuća biti zabranjena i čije će kompanije, s jedne strane uljuljkane u lažni osećaj vašingtonske zaštite od surove inostrane konkurencije, a s druge strane izložene merama odmazde kineske vlade, nesumnjivo krenuti putem globalnog zaostajanja i marginalizacije.

Bio bi to poraz globalizacije i sumoran ishod za čitav svet, ali ostaje nada da će se posle 3. novembra međunarodni ekonomski odnosi ipak vratiti u redovne tokove.