Serbia First

Cevi kojima će jedan od najznačajnijih energetskih projekata današnjice, Severni tok 2, biti završen.

Morske grdosije Fortuna i Admiral Čerski imaju još vrlo malo neobavljenog posla – još samo nekih 120 kilometara i pomorska linija duga 2.460 kilometara, koja će gasom snabdevati veliko evropsko tržište, polazeći iz gradića Ust-Luga u Lenjingradskoj oblasti na Baltiku i dodirujući tlo Evropske unije u Grajfsvaldu na severu Nemačke, biće spremna da prenese prve količine gasa stanovnicima zapadne Evrope.

Kada se u junu prve plinske ringle u Berlinu, Beču i Parizu budu zaplavele ruskim gasom koji je zaobišao teritoriju Ukrajine, biće to možda i poslednja velika pobeda koju će Angela Merkel ostaviti svom narodu u amanet, pre nego što na jesen kormilo najsnažnije evropske ekonomije, koje je čvrsto i stabilno držala poslednjih 16 godina, preda nekom drugom.

Mnogo se može naučiti od „Mutti“. Večita kancelarka, koja će Nemačkom vladati jednako dugo kao Helmut Kol, njen mentor koji po dužini staža zaostaje samo za Bizmarkom, otelotvorenje je germanske realpolitike, još jedne stvari po kojoj je bliska svom slavnom prethodniku, ujedinitelju Nemačke. Ako već ne po ideologiji, a ono po čvrstini volje i posvećenosti onome za šta veruje da je nacionalni interes njene zemlje, čovek se ne može oteti utisku da bi Merkelova lako mogla biti prijateljica sa Margaret Tačer.

Tu čvrstinu volje na sebi je umela da oseti, i da i dalje oseća, i Srbija. Već je deo neslavnog folklora postala kancelarkina navodna rečenica upućena Borisu Tadiću posle „one“ njene posete Beogradu: „Ako vi nećete, naći ćemo ko hoće“. Nije joj dugo trebalo da ga nađe.

Tu njenu volju osetile su i SAD. Tramp, naviknut da debelom batinom moćnih američkih sankcija, odavno skrojene međunarodne dogovore menja češće nego što Melanija menja svoje haljine, isti recept je pokušao i na dogovoru Merkel-Putin o Severnom toku 2. I završio istupljenih zuba.

Amerika, u sadejstvu sa Velikom Britanijom, tradicionalnim saveznikom sveže izašlim iz Evropske unije, preduzela je sve što se razumno moglo preduzeti da osujeti izgradnju novog severnog gasovoda, ali je svaka pretnja i svaka sankcija ostala bez efekta. Fortuna i Admiral Čerski rade bez stajanja.

Američki pokušaj nije bio nerazuman. Prethodni američki predsednik sa svojom „America First“ doktrinom pravilno je procenio da će novi gasovod značiti još manje šanse za američke proizvođače tečnog gasa da išta prodaju na velikom evropskom tržištu, da će obilazak Ukrajine umanjiti njen geostrateški značaj na Starom kontinentu, posledično demotivisati EU da se sa Rusijom sukobljava po pitanju njene politike prema Kijevu, a time ojačati poziciju Rusije i sveukupno oslabiti poziciju SAD. Jedino što Amerika u svemu tome nije pravilno procenila bio je „realpolitik frau Merkel“.

Pretnja po energetsku bezbednost Evropske unije koju predstavljaju stalne tenzije Rusije i Ukrajine nije nešto što je ona bila spremna da prihvati. Tu je i početak i kraj njenog razmišljanja o Severnom toku 2. I nikakvi ideološki, ljudski ili drugi interesi je neće zaustaviti u nameri da se pobrine da, šta god da se na Istoku dogodi, nemačke domaćice svaku zimu dočekaju u toplim domovima. To što je Rusija zavisna od prodaje energenata Evropi, dok Amerika nije, te što je ruski gas jeftiniji od američkog samo je dodatno oslabilo vašingtonske glasove.

Ista ova igra golog interesa preliva se i na naš mali prostor. Balkanski tok, „naslednik“ neuspelog projekta „South Stream“, obezbediće snabdevanje ruskim gasom za južne članice Evropske unije, ali i za Srbiju i Bosnu i Hercegovinu. I opet na delu imamo dualitet evropskog interesa predvođenog Nemačkom i anglosaksonskog koji sada zastupa Bajden (koji, simptomatično, nigde ne žuri sa ukidanjem toliko osporavanih protekcionističkih mera svog prethodnika, pa čak ni sa prekidanjem izgradnje zloglasnog zida prema Meksiku).

Paralelno sa napredovanjem Balkanskog toka, SAD su pojačale pritisak na zemlje regiona u cilju „diversifikacije izvora snabdevanja gasom“. U prevodu, to znači kupovinu američkog tečnog gasa i pokušaj da se izgrade gasovodi, odnosno obezbedi pristup drugim neruskim izvorima plavog energenta.

Diversifikacija je dobra stvar za svakog, a posebno za male zemlje poput Srbije ili Bosne. Ali ona mora biti zasnovana na održivim, a to znači ekonomski isplativim i međusobno korisnim dogovorima. Relativno nerazvijene zemlje poput naših teško mogu da priušte skupi tečni gas koji je čak i jedna Nemačka odbacila u korist jeftine ruske alternative, dok je alternativni gasovod, koji bi iz Azerbejdžana dovodio gas, zbog ograničenih kapaciteta, više priča nego stvarnost.

Pa ipak, u Bosni, koja uvek ima problem više, SAD insistiraju na izgradnji „azerbejdžanskog gasovoda“, nastojeći da osim Federacije, obavežu i Republiku Srpsku na njegovo korišćenje. Republika Srpska, tradicionalno „antiamerička“, a „proruska“, odbija ovakav predlog. U sred svega je kao i obično Dejton, a ovog puta, Dodik je nenadanog saveznika našao u, ni manje ni više, nego Nemačkoj.

Najmoćnija država Evrope stoji na stavu da su ovim sporazumom entitetima poverene energetske ingerencije, što će reći da Republika Srpska sama odlučuje o svom gasu. To što je Nemačka prethodno i sama imala (hidro)energetske planove u srpskom delu Bosne i Hercegovine, kada joj nije bilo potrebno da joj Sarajevo pravi ikakve probleme, sigurno nije uticalo na ovakav stav. Jel tako? Bilo kako bilo, Amerika i Nemačka i na Balkanu stoje na suprotnim energetskim pozicijama, a u sred okršaja velikih sila stoje naše male zemlje.

Šta god da uradimo, biće pogrešno. A kad je tako, onda je najbolje da uradio ispravnu stvar. Ili što bi rekao Tramp: Serbia First.