Šizofreni signali

Pre nedelju dana već 46, a juče – 222, uz dva preminula pacijenta. Virus je za samo 16 dana ušao u strmu putanju rasta, a u trci s njim, okomitom stazom penju se i ograničenja naših sloboda kojima Vlada pokušava da preseče lance širenja kovida-19.

Uveden je policijski čas, prvo od 20.00h, sada od 17.00h, uskoro možda i duži. Zabranjeno nam je okupljanje, prvo na 50, pa zatim na samo pet ljudi. Zatvoreni su kafići i restorani. Ukinut javni prevoz. Povratnici smešteni u šatore kod granice. Stari u celodnevni karantin.

Sve ovo, kažu epidemiolozi, usporilo je napredak epidemije, ali uprkos svemu pravi uzlet zaraze tek nastupa.

Da li ćemo izbeći tragediju kroz koju sada prolaze Italijani zavisi isključivo od naše sposobnosti da uradimo dve stvari – ostanemo kući i udaljimo se dva metra od drugih. To, međutim, nije tako jednostavno kako bi trebalo da bude.

Osim lične neodgovornosti onih koji po lepom danu šetaju kejom i pikaju fudbal, a zbog kojih je policijski čas i produžen, ljudi imaju objektivne prepreke da drže odstojanje i spreče razmenu virusa.

Fabrike i dalje rade, a poslodavci nemaju nikakvu obavezu da posao organizuju u skladu sa medicinskim savetima.

Imaju samo preporuku Vlade, pa se dešava da čovek ne sme uveče pustom ulicom da prošeta psa, ali zato komotno može (i mora) da kašlje kolegi zavrat u pretrpanoj hali u kojoj radi. Iako je virus još u januaru harao Kinom, Srbija je dočekala mart bez zaliha zaštitne opreme pa dok kovid već uveliko ubrzava, ljudi nemaju maske da se bar njima zaštite.

Poslodavci radnicima nude da ostanu kući uz decu koja ne idu u školu – ali bez plate, a ko hoće na bolovanje ili samoizolaciju dobija obaveštenje da ga posao možda neće čekati kad se vrati. Država ničim nije sankcionisala nesvesne poslodavce, i samo je sreća što su, bar kako se čini, takvi za sad ipak u manjini.

Kako, međutim, objasniti da je šefu dozvoljeno da ugrožava zdravlje zaposlenog na radnom mestu, kad je tom istom zaposlenom zabranjeno da to svoje zdravlje sam ugrožava – van radnog mesta?

Ko polaže pravo na nečiju fizičku dobrobit i zašto država do danas nema ništa da kaže na to? To je ne samo pravno i ljudsko, to je i ekonomsko i medicinsko pitanje.

Danas kada je čitav život postao more raznih zabrana, fabrike ne treba da ostanu ostrvo slobode. Virus je naime glup, on ne zna da li smo za mašinom u teretani ili u fabrici kablova. Njemu je stvarno svejedno.

Međutim, kao što nije zaštitila radnike od neodgovornih poslodavaca, država nije zaštitila ni poslodavce od nadolazeće krize.

Vlast opsednuta suficitom izgleda nesposobna da pravilno rangira prioritete i oprosti se od lepih brojki koje je prethodnih godina izgradila. Dok čitav svet hitno usvaja mere direktne podrške firmama čije je poslovanje bukvalno izbrisano udarom epidemije, u Srbiji vlast uporno okleva.

Nema smanjenja paušala, nema kredita za likvidnost firmama kojima je pao promet, nema odlaganja poreza, nema nižih doprinosa za radnike poslate kući. Umesto toga, tu je jednokratna pomoć penzionerima, čija primanja uopšte nisu ugrožena.

Tu je i tromesečni moratorijum na kredite, jedina prava mera koja pomaže privredi i ugroženim radnicima.

Ali, to je mera koja račun ispostavlja bankama, a ne državi, što je verovatno i odgovor na pitanje zašto je tako brzo doneta, ali ujedno i mera koja mnogima ne može odmah da pomogne. Najveću korist izvući će oni koji imaju visoke kredite, a kojima su prihodi (ili plate) sada „tek“ delimično pali.

Ali, pošto nije u pitanju „živ novac“, drugi, koji su ostali bez kompletnih prihoda – restorani su tipičan primer – neće ovim dobiti sredstva da isplate zarade ili podmire račune, niti će radnicima koji su dobili otkaz moratorijum doneti pare da kupe hranu, mada im hoće pomoći da se posle krize ne nađu odjednom u predubokim dugovima. Sve to pod uslovom da uopšte imaju kredit.

Zato nema izbora nego da država stavi pravi novac na sto, s čim se ekonomisti bez izuzetka slažu. Ali, ne i država. Vlast koju mediji od izbijanja epidemije prećutnim dogovorom sasvim opravdano štede, konstruktivno je reći, ima problem s komunikacijom.

Od „idite u Milano“ do „ne izlazite iz kuće“. Tako je i predsednik, koji je na čelu tima za borbu protiv ekonomskog posrtanja, prvo izašao sa stavom „neću da delim milijarde“. Onda je prešao na „strpite se dva meseca“, da bi sad napredovao do „pokrićemo pola gubitaka“. To jesu koraci u dobrom smeru, ali istovremeno i šizofreni signali.

Vlasnici ne znaju da li da zatvaraju odmah ili da čekaju pomoć, da li da drže ili otpuštaju radnike.

Ako uskoro ne izađu i privredi jasno ne kažu šta da očekuje od države, lako se može dogoditi da tim Ane Brnabić na kraju bude uspešniji od tima Aleksandra Vučića. Ma koliko njen zadatak bio neuporedivo teži.