Srbija, jedina na svetu

Srbija, tačno je reći, nikad nije imala ovako pozitivno medijsko izveštavanje kao danas. Ni pobede Novaka Đokovića, ni neverovatni rezultati Nikole Jokića, ni Marina Abramovič, ni Eurosong, ni Eurobasket, ni sva druga sportska takmičenja koja smo organizovali, ni naš humani tretman migranata u samom zenitu sirijske krize, ni nekakvi briselski dogovori, ni posete Bajdena i Merkelove, ni svi Šrederi, Blerovi i Al Nahjani ovog sveta, niko i ništa nije na Srbiju bacio toliko lepog svetla kao jedna mala, jeftina i iznuđena odluka da se Astra Zenekine vakcine besplatno podele strancima koji hoće da se vakcinišu u Srbiji.

Bio je to marketinški potez pravog virtuoza.

U vreme kada skoro sve zemlje sveta imaju ozbiljan manjak vakcina, kada Evropska unija preti zabranom izvoza cepiva proizvedenog na njenoj teritoriji bez obzira na ugovorne obaveze proizvođača, kada u većini razvijenih država građani mesecima ne mogu da dođu na red za vakcinisanje, a doze jedva da dobijaju i prioritetne kategorije ljudi, i dok zemlje u razvoju u tom trenutku nisu dobile još nijednu jedinu vakcinu iz Kovaks programa na koji su mnoge od njih jedino i mogle da se oslone, Srbija je postala jedina država na celom svetu koja je odlučila da vrata svojih lekarskih ordinacija otvori za sve strance koji žele da prime vakcinu u Beogradu.

Mediji su eksplodirali. Ne samo da su komšije iz Bosne, Hrvatske, Crne Gore i Makedonije u hiljadama počele da prelaze granicu i prave redove ispred Beogradskog sajma na kom je organizovana vakcinacija, već su po svoju dozu Astra Zeneke dolazili i građani zemalja kao što su Češka, Švajcarska i Španija. Preko noći smo postali globalni fenomen, a najveći svetski mediji počeli su da pune svoje glavne vesti prilozima i svoje strane člancima iz Beograda.

I sva ta pažnja je i u stvarnosti zaslužena. Jer, Srbija je imala i drugih načina da utroši vakcine, bilo uvođenjem obavezne vakcinacije za one delove vojske, policije, prosvete ili zdravstva koji još nisu dobili svoju dozu (da li iko misli da bi u zemlji navikloj na čvrstu ruku to bio nekakav problem), bilo stimulisanjem vakcinacije finansijskom nadoknadom ili je prosto mogla da dozvoli da vakcine propadnu zbog isteka roka kao što imamo prilike da čitamo da se dešava u nekim drugim delovima sveta. Ali, Srbija nije učinila ništa od toga. Umesto toga, ona je svoj kontigent vakcina poklonila drugima.

Međutim, ta naša dobrota pred nas jasno postavlja i neka ozbiljnija pitanja. Jedno od njih je cena. Srbija je ovde prošla vrlo jeftino. Tih nekoliko desetina hiljada doza vakcina koje je dala strancima, predstavljaju i novčano i medicinski skoro pa beznačajan trošak. Ni te vakcine, ni one koje je naša država prethodno poklanjala okruženju neće ugroziti uspešnost našeg programa vakcinacije i toga su naše vlasti i svesne.

Drugo, Srbija je ovde postupila simbolički, jer ukupan poklonjeni paket vakcina nije ni izbliza dovoljan da zapravo pomeri crnogorski, makedonski ili bosanski program vakcinacije s mrtve tačke. Ali jeste gest solidarnosti i dobre volje.

I najvažnije pitanje je zašto je Srbija uopšte došla u situaciju da može da poklanja vakcine? Zato što naši građani te vakcine nisu želeli da uzmu. U tom saznanju je sva opasnost koja stoji pred Srbijom danas. Opasnost da zbog politike igranja na dve stolice, pokušaja da se zadrži podrška i „vakcinaša“ i podrška „antivakcinaša“, mi dospemo u ćorsokak u kom ćemo imati vakcine, ali ne i građane koji hoće da ih prime.

Razni doktori sa najsmešnijim virusom na svetu koji postoji samo na fejsbuku, razne politički angažovane doktorke kojima policija diže rejting propagandno im upadajući u stanove dok one akciju uživo emituju na društvenim mrežama i razni ponavljači koji neometano igraju kolo u centru glavnog grada postoje i rade uz prećutnu ili sasvim izričitu podršku vlasti, namerene da ne izgubi glasove ključnog dela svog biračkog tela.

Veliko je pitanje da li će sada kada bude bilo dovoljno vakcina, a kada je rezervoar voljnih vaksera već uveliko ispražnjen, biti dovoljno vremena da se javno mnjenje navedeno da veruje u šoping u Milanu, zaprašivanje iz vazduha i maske koje ugrožavaju njihova ljudska prava, na vreme prebaci na drugu stranu.

Ni vakcinacija u Rudnoj Glavi nije svemoćna, ma koliko glava koja se vakciniše možda mislila da jeste.

Najveća opasnost za Srbiju je dakle, da će ponovo moći sebi da priušti onako dobar publicitet. Ovog puta, cena bi bila neuporedivo veća.