Srpski vazduh: „I miris i ukus“

Slično je i sa državama. Recimo Srbijom. Otkad jadikujemo nad belom kugom, a šta smo, sem povrata bebi PDV-a, uradili da je eliminišemo?

Otkad jadikujemo nad odlivom mozgova, a šta smo uradili da ih zadržimo? Otkad kukamo nad siromaštvom, a na humanitarne donacije i dalje naplaćujemo porez?

I još koliko ćemo za neuspehe socijalne politike tražiti izgovore pre nego što neko uzme i konačno napravi socijalne karte?

A ovih dana, kao i svaki put u ovo doba godine, žalimo se na zagađenost i smog od kog nam vazduh ima i boju i miris, a uskoro će i ukus. I šta smo preduzeli da to promenimo? Ništa.

Odavno je poznato da su vodeći uzročnik zagađenja vazduha u zimskim mesecima individualna ložišta, odnosno peći na ugalj i drva koja ljudi koriste za grejanje kuća.

Ove peći imaju nisku efikasnost, što znači da najveći deo energije dobijene sagorevanjem ode kroz odžak, a kroz isto mesto odlaze i famozne suspendovane čestice PM10 i PM2,5, koje su prošle zime, kada nije bilo korone da dominira svim vestima, bile glavna medijska tema.

Ovih dana smo saznali i da na sve mane individualnih ložišta, u Srbiji treba dodati još jednu, izrazito loš kvalitet uglja koji EPS jeftino prodaje građanima, a prema nekim navodima, čak i ugalj koji sadrži glinu i uopšte nije namenjen za domaćinstva.

Kako god bilo, jasno je da se kroz dimnjake u okolinu direktno šalje zagađenje, što najbolje može da vidi svako ko ovih dana prošeta po nekom od naselja na obodima Beograda.

Da je ovo tako težak problem kao što su bela kuga ili odliv mozgova, još bi se i dalo razumeti zašto država ništa nije uradila da ga reši, ali ovo je svakodnevno pitanje za čije rešavanje nema tehničkih prepreka.

Svaka kuća koja se greje na ugalj može da pređe makar na pelet, a u mnogim slučajevima i na toplotnu pumpu, gas ili neki drugi ekološki prihvatljiviji izvor toplote. Jedina prepreka je naravno cena.

I upravo tu bi država trebalo da pomogne. Zagađenost vazduha je problem javnog zdravlja i kao takav opravdava državnu intervenciju koja bi pomogla u njegovom rešavanju.

Ako je cena glavna prepreka za širu primenu efikasnijih sistema grejanja, najmanje što država može da uradi je da odobri povraćaj PDV-a za svaku izvedenu instalaciju ekološki prihvatljivog sistema grejanja.

Taj trošak bio bi jednako opravdan kao i bilo koja druga javna investicija, jer ulaganje u čist vazduh nije ništa manje opravdano od ulaganja u čistu vodu, bezbednu hranu, škole, bolnice, puteve, a stadione da ne pominjemo.

Štaviše, kroz smanjene troškove za lečenje respiratornih oboljenja, kroz manje odsustva radnika sa posla, kroz skok tražnje domaćoj privredi koja proizvodi veliki deo ove grejne opreme, kroz dodatnu zaposlenost i angažman radnika na instalaciji ovih sistema, te dugoročno, kroz manje rate bankama za kredite kojima se prelazak na pelet ili toplotnu pumpu u Srbiji uglavnom finansira (a to znači više novca za tekuću potrošnju koja diže BDP i donosi PDV), moguće da bi se ova „investicija“ državi i vratila.

Da ne govorimo o tome da bi, na primer, prelazak sa grejanja na TA peć ili električnog kotla na toplotnu pumpu pomogao da se EPS (koji je takođe ogroman zagađivač) u zimskim mesecima rastereti, da se se smanji uvoz struje i doprinese „enegetskoj diversifikaciji“ koja je ove zime najmodernija reč u energetici.

Ako bi se država još i pobrinula da u saradnji s bankama obezbedi dugoročne jeftine kredite za prelazak na čistije načine grejanja i pokrenula široku kampanju za zamenu neefikasnih zagađujućih peći, onda bi bar ovaj jedan mali problem možda i bio rešen.

Poljska je identičan problem krenula da rešava mnogo ozbiljnije, uloživši 25 milijardi evra u program kojim finansira zamenu peći i ugradnju izolacije po kućama i zgradama, uz zabrane i kazne za one koji za grejanje koriste najprljavije energente.

Mi takav program teško da ćemo ikada pokrenuti, ali bar nešto valjda možemo da učinimo. Ili da se kao do sada, samo žalimo i krivimo ljude koji se greju na jedini način koji sebi ovako mogu da priušte.