Što na Istok, Srbijo?

Pitanje se javlja u raznim formama, zavisno od aktuelnog trenutka i dolazi od svih zapadnih aktera: predstavnika ambasada, međunarodnih i nevladinih organizacija, novinara, a, što mnogo toga govori, daleko ređe od poslovnih ljudi.

Ovog puta, začuđenost je očekivano stigla u obliku zabrinutosti za srpsku energetsku samostalnost. Zašto smo izgradili Turski tok? Zar Srbija nije time samo ojačala svoju zavisnost od ruskog gasa, a time i ruske politike?

Pre gasne krize, pitanja su najčešće bila, kakav signal šalje Srbija Evropi kad kredite uzima iz Kine, umesto iz EU? I zašto dopušta širenje kineskog i ruskog uticaja na Balkanu time što njihovim firmama daje infrastrukturne poslove?

Osim osnovne logičke konstrukcije, uvek u ovim pitanjima ima i moralne podloge, jer Srbija iz svake zamerke izlazi kao zemlja koja bi da sedi na dve stolice, dakle kao neko ko sarađujući s Istokom izdaje Zapad.

Ovakva začuđenost mojih sagovornika srpskom ekonomskom politikom uvek je u meni izazivala jednaku začuđenost njima.

Ne kupuje li Evropska unija najviše svog gasa baš od Gasproma? Nisu li evropske zemlje besne na Rusiju što sad neće da im proda još i više gasa nego što su ugovorili? Nije li Nemačka htela i dobila Severni tok 2 koji obilazi Ukrajinu? Je li Sarkozi bio francuski predsednik kad je molio Kinu da Evropu spase finansijske krize? Ko je Volvo prodao Kinezima? Je li Peking samo 2016. uložio 44,2 milijarde evra u EU ili u Srbiju u kojoj je ekvivalent 700 miliona evra kojih nije bilo? Je li za poslednjih pet godina Kina u EU i Veliku Britaniju unela 110 milijardi evra direktnih ulaganja ili nije? Gde je 1,7 milijardi evra kineskih investicija u Srbiju koji odgovaraju tempu kineskog ulaganja u EU? I zašto se ajfon ne pravi u Misisipiju?

Dakle, ne, Srbija ne izdaje Zapad sarađujući s Rusijom i Kinom jer Srbija s ove dve zemlje sarađuje manje od tog istog Zapada. Samo ako EU izdaje sama sebe trgujući s Istokom, izdaje je i Srbija. Signal koji Srbija šalje Zapadu je da u odnosu sa Rusijom i Kinom gleda svoj ekonomski interes na isti način na koji EU gleda svoj. Racionalno. Koji signal šalje EU ako traži da se Srbija toga odrekne?

Nije evropski ponašati se neevropski.

Drugo je pitanje same razumnosti naših poteza. Recimo, Turski tok. Kako ovaj gasovod podiže našu zavisnost od ruskog gasa? Srbija nije dužna da kupuje ruski gas ništa više nego ranije. Ako je nečemu Turski tok doprineo, onda je to značaj Srbije u rusko-evropskom lancu snabdevanja gasom, što jedino može doprineti da Srbija dobije bolju cenu i ima veću sigurnost da će gas uvek doći do njenih toplana.

A kad bude bilo jeftinije alternative, Srbija će je lako prigrliti. Koliko, međutim, ta alternativa u stvarnosti postoji vidimo baš ovih dana kad evropske gasne elektrane strepe hoće li im stići gas iz Rusije jer je Amerika svoj tečni gas, „alternativu“ koja nam se savetuje, prodala kome beše? A da, Kini.

Isto važi i za kredite i infrastrukturu. Svaki put kad EU bude Srbiji dala kredit pod istim ili boljim uslovima nego Kina, Srbija iz EU treba da ga uzme. Da je sreće pa da tako bude svaki put.

Ali od Srbije se ne može tražiti da se ponaša nerazumno, da se kao siromašna zemlja odrekne jeftinih ulaganja kojih se ni EU, bogata kakva jeste, ni sama ne odriče.

To nije samo nerazumno tražiti. To nije ni moralno.