Što se nismo raspali kao Čehoslovačka 1Foto: Luca Marziale Danas

Sunčano je oktobarsko jutro bilo juče, u nedelju, kad ova slova nastaju, u bašti Edena, malog, komšijskog mesta na Zemunskom keju.

Za stolom pored mene stariji čovek lista Politiku. Ispred, Dunav ljulja čamce privezane za olupane bove. Neki klinci uče kajak. Neki galeb uči da leti. Tiho je i pravo vreme za sećanja.

Sećam se jednog drugog starijeg čoveka.

„Da se Politika sad zatvori, više mi ne bi bilo žao“, rekao mi je tada, ima tome već suviše godina, u bašti Lovca, starogradskog restorana u centru Vračara, gde konobari još nose bele košulje i crne leptir mašne, u prizemlju zgrade na čijem je poslednjem spratu redakcija Danasa. U to vreme u Lovcu bi u svakom trenutku od ujutru do uveče bio bar po neki novinar naše male umorne kuće, a u 11.17h, koliko sat pokazuje baš u ovom trenutku, dole bi se spustilo, brat bratu, pola redakcije.

Sećam se tog razgovora kao fragmenta slike koja nikad nije doslikana, sa tankom jesenjom setom, kako ću se uvek i sećati. Hteo je da razgovara o nečemu važnom za mene, za njega, a najviše za Danas.

I kako to ume da bude kad ljudi hoće da pričaju o tome šta će biti, on je počeo da govori o svemu onom što je bilo. O Miloševiću, o svojim danima u Crvenoj zvezdi, o Borbi i socijalizmu. Mrzeo je taj rat i način na koji se Jugoslavija raspala u ubilačkom zamahu ljudi nedoraslih ni svom trenutku ni svojoj ambiciji. To su moje reči, nisu njegove.

On je krivca video jednoznačno, u Miloševiću, uništitelju generacija naše zemlje. Ali smo i tu našli saglasnost, jer taj rat nije bio samo bratoubilački ili ako vam je draže, prosto ubilački – bio je besmislen. Bar sa naše srpske strane, nikad nisam mogao na devedesete da gledam drugačije nego kao na uspon, prevlast i konačno samoubilački trijumf besmisla. Čemu sve to?

„Trebalo je da se raziđemo kao Čehoslovačka“, rekao mi je, pogađajući suštinu našeg apsurda.

Bez ideje koja bi opravdala žrtve, čitav rat je unapred morao biti ubeležen kao bilans bezrazložnih minusa i po diktatu zdravog razuma odbačen pre nego što je i počeo. Ili to bar sad tako deluje, iz vizure protekle istorije, kada su svi ishodi poznati i kad Srbija nije Češka, ni Hrvatska Slovačka.

Naše vođe ipak još nastavljaju odmeravanja, 30 godina kasnije, na seoskoj poljani na kojoj danas pikamo politički fudbal, daleko od Maksimira i Marakane, velikih arena na kojima je igrao onaj čijem formatu i istorijskom kontekstu oni koji danas počivaju u požeravačkim dvorištima i zagrebačkim mauzolejima nisu bili kadri da se približe, a na našu nesreću, toliko su silno hteli.

„Sudar ekonomskih luzera“, napisao je hrvatski kolega u tekstu o naše dve zemlje koji me je podsetio na sve ovo o čemu pišem. Nije taj tekst u svemu tačan, ali bar u tome jeste.

A ja ovaj kratak komentar sada naglo završavam, za svaku zapisanu reč pomislio sam deset, ponajmanje o onome što ovde stoji.

Danas kad vi ovo čitate je ponedeljak, čitav dan daleko od trenutka kad ovo kucam na dunavskoj obali, ali vam uprkos tome šaljem pouzdan izveštaj iz budućnosti: U Lovcu nema nikog.

Kao i republike bivše SFRJ, sad kad je na ljude, vreme i razgovore ostalo samo sećanje izranjavano istorijskom istinom i izmučeno razmišljanjima o tome kako bi slike čiji su samo fragmenti nacrtani izgledale da smo umeli da ih dovršimo onako kako nam je bilo dato da pokušamo, i mi iz grozote današnje banalnosti gledamo na naslednike velikog čoveka razigrane na seoskoj poljani i pitamo se da li bi bilo bolje da smo se ipak raspali, kao Čehoslovačka?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari