Strani ili domaći?

Jedan od navedenih podataka bila je informacija iz 2017. da skoro tri četvrtine radnih mesta bude izgubljeno u par godina po isteku ugovora o državnim podsticajima, a na osnovu odgovora koje je Danas tada dobio od NSZ-a.

Ispostavilo se, kako je autoru ovog teksta u međuvremenu više stručnjaka sugerisalo, da to nije tačno.

Naime, u jeku rasprave o tome koliko Srbiji uopšte znače strane investicije i da li ih preplaćujemo ponekad i astronomskim subvencijama, koja je i pre četiri godine bila aktuelna kao i ovih dana, mi smo od svih relevantnih državnih institucija koje bi mogle imati ove podatke tražili informacije o tome koliko je radnih mesta Srbija do tada subvencionisala, koliko je ljudi po tom osnovu dobilo posao i koliko ih je taj posao zadržalo u godinama po isteku podsticaja.

Odgovorila je samo jedna institucija i njeni podaci su pokazivali ovu poraznu statistiku.

Ti podaci su se, kako se sad ispostavilo, odnosili samo na njihove programe, inače namenjene zapošljavanju teško zapošljivih grupa ljudi, a ne na sve državne programe subvencionisanja otvaranja novih radnih mesta, što je bio naš upit.

Otuda se navedena cifra o gašenju tri četvrtine radnih mesta po isteku subvencija ne odnosi na strane direktne investicije – što je s jedne dobro, ali s druge strane znači da i dalje nemamo odgovor na to ključno pitanje za razumevanje isplativosti programa koji Srbija primenjuje već deceniju ipo.

Sada se čini da taj odgovor nema niko. Naime, pre godinu dana Svetska banka je na zahtev Ministarstva privrede uradila analizu programa privlačenja stranih direktnih investicija za period od 2005. do 2016. u kom navodi da se „trenutno ne zna koliko su godina novostvorena radna mesta zadržana, budući da nije prošlo dovoljno vremena da se proveri da li su stvorene pozicije nastavile da postoje i pošto je period monitoringa (po isteku programa prim. aut.) završen niti da li firme otpuštaju zaposlene pošto dobiju subvenciju od vlasti“.

Ipak, autori su došli do niza interesantnih zaključaka o ovom programu. Na primer, da je za 10 godina kroz program privlačenja SDI otvoreno 30.579 radnih mesta, ali da od toga tek 11.616 radnih mesta može da se pripiše direktno subvencijama, odnosno da samo tih 11.616 radnih mesta verovatno ne bi bilo otvoreno da nije bilo podsticaja investitorima.

Takođe je izračunato i da je na godišnjem nivou država investitorima finansirala oko 30 odsto njihovih ukupnih troškova za plate.

Ukupno je za 274 projekta u tom periodu podeljeno 171 miliona evra. To je međutim tek deo novca koji država izdvaja za strane investicije, jer, kako se podseća, vlast je u poslednjim godinama „odvojila značajne sume za pomoć „strateškim investitorima“, kao što su Fijat, Etihad i Igl hils (Beograd na vodi)“.

Ovi poslovi, „u kojima ima malo transparentnosti“, „često kao rezultat imaju značajne iznose državne pomoći u raznim oblicima kao što su novčani podsticaji, poreski podsticaji, subvencionisani zajmovi, državne garancije za zajmove ili subvencionisani troškovi za infrastrukturu“. Isplativost ovih poslova je, dakle, potpuno nepoznata.

Država je, kako se pokazuje, u poslednjim godinama čak i znatno pojačala finansiranje stranih investitora.

Kako se navodi u radu Veljka Bojovića i Filipa Obradovića sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Srbija je od 2006. do 2016. za subvencionisanje investitora platila oko 200 miliona evra, ali se tokom tog perioda obavezala da plati još 200 miliona u narednim godinama.

„Od 2015. izdaci za subvencije stabilno rastu. Procenjujemo da će ako Vlada nastavi sa istom politikom, troškovi za subvencije dostići 100 miliona evra godišnje“, navodi se u analizi iz 2018.

Predsednik Vučić je pre par dana, nakon gašenja Geoksa, najavio još veće subvencije. Predsednik je rekao da je politika subvencija izvanredna politika i da zahvaljujući njoj svi u Srbiji imaju veće plate, kao i da bez nje ne bi bilo ni uspeha zemlje.

„To je politika koja donosi rast i zapošljava ljude, donosi stabilnost i pravi razliku u odnosu na sve druge i u stopi rasta. Sve smo napravili tom politikom privlačenja investitora“ ukazao je Vučić.

Ipak, analize ne govore baš tako.

Kako se navodi u drugom dokumentu Svetske banke, domaće srpske firme zapošljavaju 53 odsto radnika u privatnom sektoru i odgovorne su za 60 procenata novostvorenih radnih mesta od 2014. do 2017. „Ove firme su kičma srpske ekonomije i predstavljaju glavni izvor rasta produktivnosti“.

„Strane direktne investicije su slično stvarale radna mesta, ali su mnogi od ovih bili poslovi u manje produktivnim firmama koje stvaraju manju dodatu vrednost, što je dovelo do pada prosečne produktivnosti u ovim firmama kao grupi“, navodi Svetska banka.

„Trenutno“, navodi se dalje, „najbrže rastuće SDI firme su u proizvodnji odeće i obuće, delova za vozila, administrativnim i uslugama podrške i maloprodaji. Prosečna produktivnost novih stranih direktnih investicija pala je za 30 odsto od 2013. do 2017. što je više od pada domaćih firmi koje su ušle na tržište“.

I u analizi stručnjaka sa Ekonomskog fakulteta uočavaju se manjkavosti ove politike.

Recimo – da je više od 80 odsto investicija locirano u lokalnim samoupravama prve i druge grupe (najrazvijenijima) iako je sistem kalibriran da podstakne ulaganja u nerazvijenim delovima zemlje, zatim da vrednost subvencije po zaposlenom u proseku nije veća u manje razvijenim lokalnim samoupravama, štaviše, prosečna subvencija po novom radniku za investicone projekte u najrazvijenijim opštinama je više od 2.000 evra veća od prosečne subvencije po novom radniku za investicione projekte u najmanje razvijenim krajevima.

Osim toga, nije uočena ni veza između visine subvencije i visine prosečne plate, odnosno više novca investitoru po radnom mestu ne znači i veću platu za radnike.

Svetska banka je konstatovala i problem slabog efekta prelivanja vrednosti iz stranih firmi ka njihovim domaćim snabdevačima, između ostalog i zato što strani direktni investitori koji robu izvoze jako malo rade sa domaćom privredom.

Konkretno, kad se izuzmu plate i energija, u troškovima proizvodnje ino-investitora samo devet odsto čine domaći imputi. Sve ostalo se uvozi.

„Pola srpskog izvoza potiče iz firmi u stranom vlasništvu koje malo toga nabavljaju lokalno (u Srbiji)… Fijat … nije bio glavni katalizator za razvoj snažne industrije auto delova, pošto većinu svojih delova uvozi iz inostranstva“.

Ako je situacija ovakva, kome onda treba zahvaliti za rast zaposlenosti u našoj zemlji?

„U Srbiji, brzorastuće firme (uglavnom startapi) čine samo pet odsto svih preduzeća (2017), ali su odgovorne za stvaranje 60 odsto svih novih radnih mesta“. Međutim, „većina državne pomoći zaobilazi domaće firme kojima je najpotrebnija… Startapi dobijaju samo 16 odsto korporativnih subvencija i tri odsto svih poreskih podsticaja usmerenih ka domaćim privatnim firmama“, navode u Svetskoj banci.

Zato svi stručnjaci državi savetuju zaokret u politici podsticaja: okretanje drastično zapostavljenim malim domaćim brzorastućim firmama, prebacivanje sa „motača kablova“ na privlačenje stranih investitora koji donose visoku dodatu vrednost i napuštanje politike bacanja novca u bunar javnih preduzeća – gubitaša, na šta inače odlazi najviše novca.

Da li će ih država čuti?