Sve australijske bajke za srpsku decu

Sve je to deo istog propagandnog algoritma, u kom se glasačima nudi crtež lepše budućnosti predstavljen u obliku gotove sadašnjosti. Imamo metro, imamo brzi voz, nemamo Rio Tinto. Sve naše želje su ispunjene i kako onda možemo reći da ne živimo u zlatno doba?

Ako papir trpi sve, televizija trpi i taj papir. U inverznoj primeni gornjeg algoritma, svi nacionalni kanali ovih dana sa zabrinutošću prenose pisanja tabloida o još jednom planiranom atentatu na predsednika Vučića.

Još nas mori neizvesnost zbog „nekih lica“ koja je Nebojša Stefanović onomad povezao sa „nekim prostorima“, „nekih lica sa nekim predmetima i nekih lica sa drugim licima“.

Još se pitamo čiji li je onaj parcijalni DNK i još strepimo od Vulinovih 97 ubica koji su pre pet godina svi zajedno krenuli da ubiju predsednika Srbije.

I dok mi tako još neprestano brinemo o starom pokušaju da se skrati Vučićev život, na koji su policija i tužilaštvo odavno već zaboravili, sad nam stiže ovaj novi atentat, kad mu vreme nije, baš pred izbore.

Baš pred izbore nam stiže i 100 evra za mlade, i 20.000 za penzionere i kraj za Rio Tinto, tako zgodno montiran da padne odmah po besprizornom izbacivanju Novaka Đokovića iz Australije. Sreća prati hrabre, a prati i bezobrazne.

Ako Aleksandar Vučić i Skot Morison imaju nešto slično, to je totalni oportunizam, koji nehajno gazi svakog koga mora da zgazi. Đoković je Morisonovih 100 evra, a Rio Tinto Vučićev Đoković.

Dok njih dvojica zadovoljno promatraju grafikone koji mere skok njihovog rejtinga pred bezmalo istovremene izbore ove godine u Srbiji i Australiji, gubitnici su svi ostali.

Novak je izložen možda najbrutalnijem kaljanju nečijeg imena ikada viđenom – „character assassination“ u svom najčistijem obliku; Rio Tinto je izgubio četiri odsto berzanske vrednosti kao reakciju tržišta na odluku Vlade Srbije; Australija je postala predmet globalne sprdnje i kritike nemoralnih praksi njene surove imigracione politike, a po svemu sudeći, Srbija će štetu tek pretrpeti.

Rampa za Rio Tinto došla je kao pokušaj amortizacije iznenađujuće uspešnog udara ekoloških protesta koji su danas, u politički najosetljivijem trenutku za vlasti, bili u punom zaletu. Odluka Vlade, doneta ne iz principa nego iz koristoljublja, tako je i formulisana.

Pravnici su odmah primetili – a to znači da je to morala primetiti i Vlada pre nego što je Ana Brnabić stavila svoj potpis na dokument kojim je Rio Tintu navodno sviran kraj – taj dokument verovatno nije po zakonu.

Umesto da Ministarstvo za zaštitu životne sredine iz odgovarajućih razloga prvo povuče saglasnost na izveštaj o uticaju Prostornog plana za Jadar, pa da tek na osnovu toga Vlada poništi taj Prostorni plan, premijerka je prvi korak preskočila i, kako izgleda, bez valjanog osnova zaustavila razvoj projekta Jadar.

„Na ovaj način Vlada Srbije omogućava Rio Tintu da sutra odluku o ukidanju ospori i reaktivira prostorni plan“, prokomentarisao je Vladino postupanje Savo Manojlović, vođa ekoloških protesta.

Da li je onda država stvarno stavila tačku na Rio Tinto, kako je odlučno izjavila Brnabić, ili Vlada „direktno radi protiv interesa Srbije“, kako tvrdi Manojlović, namešta se da Rio Tintu plati odštetu, ili samo pravi pauzu dok ne prođu izbori?

Izgleda da Aja Jung opet narodu prodaje karte za metro kojeg nema.