Sve o 100 evra

Neko je jednom rekao: „Biti zahvalan vlasti što vam je dala neke pare je kao da se zahvaljujete bankomatu što vam je isplatio keš sa vašeg računa“. Ima mnogo istine u tome.
Sto evra koje je „država dala“ mlađima od 30 godina, a starijima od 16, novac je tih istih građana, njihovih roditelja, tetaka i prijatelja isplaćen sa njihovog računa kojim upravlja njihov predstavnik drugačije poznat i kao Vlada Srbije.

To je srž odnosa građana i vlasti kakav postoji u svim republikama, pa i u ovoj srpskoj, ali koji nama isuviše retko dolazi do pameti.

Država, dakle, to smo mi. Novac države, to je naš novac. Državne obaveze, to su naše obaveze. I sve odluke su takođe naše odluke. Nije to samo puka teorija ili floskula ili vikend zamajavanje dokonih džabalebaroša. Tek narod koji je ovo shvatio može postati narod građana, a ne podanika, narod koji aktivno učestvuje u upravljanju sopstvenom državom, kroz svestan odabir svojih predstavnika, odgovornih njemu, a ne svojih vladara kojima on odgovara.

Tek sa tom svešću naroda prema vlasti će i vlast steći svest o svojoj obavezi da svoje odluke donete u ime i za račun naroda obrazloži tom narodu, i tek tada ćemo prestati da slušamo maloumne, uvredljive cinizme poput sada aktuelnih tvrdnji vlasti da je svojim mladim poreskim obveznicima poklonila po 100 evra. Da se još jednom poslužimo sličnom metaforom, to je kao da vaša banka uzme 100 evra sa vašeg računa i kaže vam „evo, poklanjam ti ovih 100 evra“. Nikakve razlike tu nema.

Jer, odakle uopšte državi 100 evra?

Skoro sav novac koji država ima dolazi od poreza (uključujući tu i akcize i carine) koji joj plaćaju građani i privreda. Ostatak (daleko manji deo) dolazi sa raznih strana kao što su sve moguće takse i kazne (koje opet plaćaju građani i privreda), deo profita javnih preduzeća (koji oni prave tako što svoje proizvode i usluge prodaju građanima i privredi), a deo dolazi i od donacija koje dobijemo ili iz drugih manjih izvora.

Kada ovog novca nema dovoljno za sve što treba da se plati, a nikada ga nema dovoljno, država mora da zajmi novac. Ove godine je recimo planirano da se pozajmi novih 200,2 milijarde dinara da bi se popunila ta rupa.

Kada država pozajmi novac, ona posle mora i da ga vrati. Jedini način da to uradi je da dug plati iz svojih prihoda – iz poreza, taksi i zarade javnih preduzeća – odnosno opet novcem koji su zaradili građani i privreda (ideju da se štampaju pare i tome slično ćemo ovaj put preskočiti). Novi krediti kojima država često vraća stare, takođe se na dugi rok otplaćuju iz poreza jer bi u suprotnom država postala prezadužena i bankrotirala, što se u bližoj i daljoj istoriji takođe dešavalo.

Poenta priče je da se na kraju sve svede na porez. A porez je novac koji ste vi, čitaoče, svojim radom zaradili i dali državi.

Sto evra koje je neki 16-godišnjak „dobio“ od države je sto evra koji se plaćaju direktno iz džepa njegovih roditelja.

I kao i svako davanje iz budžeta i ovo ima svoju cenu. Milion puta po 100 evra je 100 miliona evra. Toliko je podeljeno pre par dana mladima, a ako ova vlast pobedi na izborima, kako je najavio predsednik, na jesen sledi još toliko. To je 200 miliona evra.

Koliko je 200 miliona evra? Pa, na primer, to je dovoljno da se ukinu sve državne takse u Srbiji i da ostane kusura i kusura. To bi moglo biti i dovoljno da se sve carine smanje za trećinu. Ili da se subvencije za poljoprivredu podignu za polovinu. Ili da se subvencije za nauku i obrazovanje dignu devet puta, ili za kulturu 15 puta. Ili da kupimo sve medicinske skenere koji Srbiji nedostaju i još mnogo više od toga (na stranu što verovatno nema ko na njima da radi), ili da renoviramo ceo Klinički centar Srbije. Ili, ako baš hoćete, a neki baš hoće, da izgradimo taj stadion u Surčinu koji će se zvati nacionalni.

Ništa od toga mi sada ne možemo, jer nam je bankomat isplatio naših 100 evra.

Što je sasvim u redu, sve dok smo svesni da svaka odluka vlasti ima svoju cenu i da tu cenu uvek, ali baš uvek plaćamo mi. To što ništa od gore navedenog mi sada ne možemo da uradimo je cena koju plaćamo za korist da mladi u Srbiji dobiju dva puta po 100 evra. Po razumnosti odluke da je to važnije od svega nabrojanog mi, građani, cenimo koliko dobro ili loše naši službenici u Vladi Srbije upravljaju našim novcem.

I onda glasamo.