Svi naši BDP-i

Tu su još i stabilan kurs, niska inflacija, pad kamatnih stopa i rast stranih ulaganja. Svi ovi rezultati postignuti su politički teškim, ali ekonomski lakim merama. Konkretno štednjom, represijom i porezima.

Smanjivanje plata i penzija i zamrzavanje zapošljavanja u javnom sektoru glavne su mere koje je ova vlast preduzela, a koje su dale efekta. To, i suzbijanje sive ekonomije, podizanje PDV-a na 20 odsto, podizanje i uvođenje novih akciza i drugih poreza, kako bi se napunio budžet. Kao što se vidi, to su vrlo proste mere i strogo ekonomski posmatrano, to bi svako umeo da uradi. Sve se svodi na to da ljudima daš što manje para, a da od njih uzmeš što više. Ali politički nisu bile nimalo lake. Monetarni deo slagalice je potpomognut spoljnim činiocima u vidu „štampanja para“ u evrozoni i Americi, što je dolar i evro učinilo jeftinim, a dinar jakim, usidrilo inflaciju i uz niske kamate FED-a i euribor pomoglo da i NBS obori svoju repo stopu. Spuštanje javnog duga, subvencije i „evropski put“ doneli su onu vrstu stabilnosti koja je strancima jedino i bitna, pa su došla i strana ulaganja, a s njima još veća podrška dinaru, i tako dalje.

Ukratko, Srbija se upisala na kurs kod MMF-a i brzopotezno ga završila. Ali, kao i svaki brzi kurs, i ovaj ostavlja rupe u znanju. Da preskočimo strukturne reforme o kojima vlast nerado govori i pozabavimo se onim o čemu voli da priča: BDP-om.

U 2018. privredni rast Srbije bio je 4,4 odsto. „Najveći u Evropi“, „Drugi u Evropi“, „Među najvećim u Evropi“, i sve tome slično što od predstavnika vlasti slušamo poslednjih meseci. Ma koliko da su uspesi fiskalne konsolidacije veliki, možda je ipak najveći uspeh ove vlasti to što nas je ubedila da je rast od 4,4 odsto – veliki.

A istina je da nije. Ovakav rast za zemlju u razvoju, kao što je Srbija, nije veliki, već prosto – solidan. Prosečan. Uobičajen. To je ono što se skoro pa podrazumeva. Setimo se da su samo dve godine pre smene vlasti, svi ovi ekonomisti koji danas ushićeno gledaju na 4,4 odsto, pisali kako je Srbiji potreban rast od 5,8 procenata da ne bi upala u „populistički scenario“. I kako je taj rast naravno moguć.

O populističkom scenariju više nema govora, a ni o tom rastu takođe nema govora. Štaviše, nema govora ni o ovom rastu od 4,4 odsto – u 2010. smatranom nedovoljnim, a u 2019. sjajnim. Nema govora jer je od 2011. pa do ovog trenutka privreda Srbije porasla za samo 12,6 procenata. To je prosečan rast od 1,7 odsto godišnje, počev od 2012. pa zaključno sa 2018. godinom. Tih 1,7 odsto je rezultat svega naučenog na brzom kursu u poslednjih sedam godina.

Cenu tog rezultata vidimo na ulici, a ne u tabelama. Vidimo je u 40.000 ljudi koji napuste Srbiju svake godine, u 70.000 bolesnih na listama čekanja za operaciju, u prosečnoj plati od 430 evra i medijani od 330.

Fiskalna konsolidacija jeste, bez ikakve sumnje, bila neophodna, ali ona je danas suštinski gotova. Srbiji je sada potreban rast. A to je već teži posao.

Onoliko koliko je bilo politički teško ljudima uzeti penzije, a dići poreze, toliko je sada ekonomski teško strukturno nepripremljenu privredu naterati da trči. I, Vlada, čini se, za to uopšte nema plan. Za brz rast potrebni su jednostavna i pouzdana birokratija, niski porezi, moderan školski sistem, preduzetnički mentalitet, jednostavni i dostupni izvori finansiranja, podrška za srednje, male i najmanje firme, kvalitetna infrastruktura svake vrste, politička stabilnost, pravna sigurnost, brza zakonodavna reakcija na inovacije, opšta otvorenost društva, tolerancija na neuspeh, edukacija umesto represije, brisanje sitne korupcije, razumna strategija i strog fokus u delovanju.

Šta od svega toga mi imamo?