„Tajkunski“ razgovori

To je onaj klub kojim se ova kolumna jednom već bavila, a narod bi mu zbog sastava članstva verovatno pre nadenuo naziv Klub Tajkun nego Klub Privrednik.

Elem, pomenutom sastanku listom nisu prisustvovali oni najzaslužniji za ovakve asocijacije, ali to nije okrnjilo kvalitet prilike da se razume pogled velikog kapitala na aktuelnu ekonomsku i poslovnu situaciju i njegov sopstveni položaj u njoj. Stoga par osnovnih zapažanja, naravno bez iznošenja bilo kakvih konkretnih detalja:

TERMIN TAJKUN: Svakako ima pežorativnu konotaciju i nema sumnje da bi oni koji njime najčešće bivaju etiketirani voleli da se to promeni, a vrlo moguće i da iskreno veruju da ih ta reč nepravedno opisuje. Međutim, tu je stvar vrlo praktična.

Čoveku je beskorisno da se ljuti na ljude što o njemu imaju nekakvo mišljenje. Ako mu se to mišljenje ne sviđa, a uz to mu je i stalo da se promeni, nema druge nego da objektivno, bez (opet beskorisnog) samoopravdavanja pokuša da shvati zašto ljudi misle to što misle i da onda proba da koriguje ono što je uzrok takvom mišljenju.

Problem je što ta korekcija uglavnom znači nekakvu promenu sopstvenog ponašanja ili razmišljanja, nešto na šta je po pravilu malo ko spreman. Uvek je uzroke lakše tražiti u tuđoj krivici, što je opet beskorisno, čak i ako je u nekom delu tačno.

ODNOS S VLAŠĆU: Odavno je poznato da su domaći biznismeni izgubili onu vrstu teškog uticaja na vlast koju su imali ranije.

I mada sigurno ne stoji da je za državu ispravno da u međusobnom odnosu privreda vodi a država prati, jednako je pogrešno i da tog odnosa uopšte nema i da država odluke od važnosti za budućnost privrede donosi bez iskrenih konsultacija sa najvećim predstavnicima te iste privrede.

Čak i da je vlast najdobronamernija i najpametnija, to je kao da vas na putu predvodi najdobronamerniji i najpametniji slepi čovek.

Isto, pa i mnogo više, važi i za odnos sa malim i srednjim privrednicima čiji se glas baš nimalo ne čuje: nema tog ministarskog znanja koje može da nadomesti direktan uvid i onu percepciju koju može da ima samo čovek direkno izložen stvarnom riziku.

ODNOS VLASTI I STRANIH INVESTITORA: Svakako bolji, u čemu, samom po sebi, nema ničeg lošeg. Loše je samo oslanjanje na stav tek jedne kategorije tržišnih učesnika kao na alfu i omegu svega ispravnog.

Ma koliko Srbiji bile potrebne strane investicije, dugoročno su joj još potrebnije domaće. Zanimljiv rukavac u ovom narativu lošeg odnosa vlasti i biznisa čini u najmanju ruku sjajan odnos vlasti i onog krupnog kapitala okupljenog u pojedinim drugim udruženjima, koja su pored domaćih preduzeća privukla i finansijski sektor, strane investitore, konsultantske i advokatske kuće.

Štaviše, danas postoje privatne organizacije koje pišu zakone u Srbiji, zakon za zakonom, a Vlada i Skupština ih samo pečatiraju.

Tako smo došli do toga da je Vlada samo zamenila sopstvenu podređenost jednoj interesnoj grupi, podređenošću drugoj interesnoj grupi, i jedino što narodu ostaje je da se nada da je ovo drugo „modernije“ društvo kojem je vlast autsorsovala onaj zadatak za koji su glasači svoje poverenje dali njoj, nekim slučajem bolje usklađeno sa interesima tog istog naroda. Garancija za to naravno nemamo.

KORONA EFEKAT: Po svemu sudeći, krupan biznis će preživeti, što se i očekivalo, ali ne bez posledica. Odlaganje poreza je mera koja je ovom sektoru najviše pomogla, minimalci su sprečili otkaze u manjim firmama, ali sve to zajedno izgleda neće biti dovoljno da se u nastavku godine zadrže radna mesta.

Prosto, ako se glavni trgovinski partneri Srbije u EU ne oporave, a po čitavom nizu negativnih projekcija – neće, neće se oporaviti ni srpski izvoz, biće i manje stranih investicija i manje doznaka koje znače manju domaću tražnju, što će sve, čak i bez drugih negativnih efekata korone, značiti manje posla za naše firme, a to znači i manje potrebnih radnika.

Država je ispravno sprečila najteži udar na tržište rada u vreme vanrednog stanja, ali kad za mesec dana državni minimalac presuši, može se očekivati lagano punjenje redova na birou za nezaposlene.

BUDUĆNOST POSLE EPIDEMIJE: Pitanje svih pitanja neće odgovor naći u državnoj regulativi. Neke oblasti poput aviosaobraćaja će možda i dominantno biti izmenjene novim pravilima, ali većina neće. Ova kriza objektivno i dalje ostaje neekonomski jednokratni spoljni šok.

Da li će se to promeniti, zavisi od toga koliko će do pronalaska vakcine strah od novih talasa epidemije promeniti ponašanje potrošača i koliko će posle toga strah od mogućeg izbijanja epidemija nekih novih virusa trajno promeniti ponašanje i potrošača i privrede.

Jedna koleginica je na ovu konstataciju reagovala opaskom da je to teorija. Teorija nije za svakoga, ali jeste za one koji bi da upravljaju velikim delovima privrede, ako neće da tapkaju u mraku.

Dakle, država vam može dati 10 puta više novca nego što vam je dala i to vam neće dugoročno pomoći da opstanete ako se tražnja za vašim proizvodima trajno smanji.

Da li će se smanjiti zavisi prevashodno od toga da li će strah od nove zaraze dugoročno ostati urezan u glavama ljudi. Srećom, već sad ima naznaka da neće.

I drugo, da li će strah od nekog budućeg šoka usled kakvog novog virusa okrenuti kompanije ka značajnoj prioritizaciji stabilnosti nauštrb razvoja.

Niko nema kristalnu kuglu, ali u dugom roku opet je najsigurnije očekivati da neće. LJudi pamte kratko, a smrtonosni virusi ipak dolaze dosta retko.