Tapšanje Zelenskog po ramenu

Britiš petrol hoće da izađe iz ruskih investicija, Aeroflot je morao da obustavi sve međunarodne letove, tri najveća brodska prevoznika na svetu su obustavila dostavu za i iz Rusije, pojedine evropske luke odbijaju prihvat ruskih brodova, deo zemalja koje se graniče sa Rusijom zabranio je transport njene robe preko svoje teritorije, a ruske firme naftu moraju da prodaju uz rekodni popust od po 20 i više dolara u odnosu na berzansku cenu, jer kupci izbegavaju njenu robu. Uz sve to, polovina ruskih deviznih rezervi je blokirana u zapadnim zemljama, a neke od najvećih ruskih banaka su izbačene iz SWIFT-a.

Reklo bi se, Rusija je gotova.

A opet, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski iz nekog razloga ne deli entuzijazam svojih zapadnih kolega. Taj razlog je uporno napredovanje ruskih trupa, čije je zauzimanje celog istoka Ukrajine, od Kijeva do Krima, bar ako je verovati vojnim analitičarima, praktično već gotova stvar.

Dok političari vodećih evropskih država govore o navali Rusa na bankomate, zapleni superjahti najmoćnijih oligarha, Abramovičevoj prodaji Čelzija i padu rublje, Zelenski traži da NATO uspostavi zonu zabrane letenja nad Ukrajinom i da Evropska unija pošalje svoje Migove njegovoj vojsci. Oba zahteva Zapad je glatko odbio, i kao zamenu ponudio svesrdne pohvale za pokazano liderstvo ukrajinskog predsednika i hrabrost njegovih vojnika.

Možda nekog ko rat prati na tviteru u šetnji od Starbaksa do stanice metroa, iznenađuje to što se Zelenski ne oduševljava onim što je do sada učinjeno da se našteti ruskoj privredi, ali njemu ni mogući pad ruskog BDP-a od sedam odsto ove godine, koliko procenjuje Goldman saks, ne znači ama baš ništa, ako to neće zaustaviti bombe koje padaju na Kijev. A neće.

Ono što bi verovatno stvarno pomoglo, bila bi potpuna zabrana uvoza ruske nafte, što je ukrajinski predsednik takođe tražio od svojih partnera, ali je bar za sada, kao odgovor dobio samo njihovo neprijatno meškoljenje na stolicama.

O ruskom gasu da ne govorimo.

Čak i da na kraju Zapad posegne za ozbiljnijim sankcijama, biće to, po svoj prilici i premalo i prekasno za ukrajinski narod. Cilj Zapada, međutim, zapravo ni nije da se sankcijama zaštiti Ukrajina od napada svog velikog suseda, već da se Rusija demonizuje i Evropa pokaže svoju vrlinu, vodeći računa da je pritom ništa ne zaboli. Otud osećaj usamljenosti kod predsednika Ukrajine koji shvata da sudbinu njegove zemlje svi već vide kao završenu, a da se sada samo zauzimaju položaji za buduće odnose velikih sila.

Ako pogledamo malo bolje sva dešavanja od početka sukoba, to postaje jasnije. Uzmimo pad rublje. Ruska valuta je pala sa 77 rublji za dolar pre invazije na 124 rublje, na koliko je spala u petak. Reklo bi se mnogo, i to i jeste mnogo za jedno redovno stanje. Međutim, to nije ni blizu hiperinflacije sa kakvom se suočila Jugoslavija, kada je bila izložena punim međunarodnim sankcijama početkom devedesetih, a što je scenario koji su mnogi očekivali kada su EU i SAD blokirale polovinu deviznih rezervi ruske centralne banke. Dakle, rublja jeste oslabila, ali nije postala bezvredna (ilustracije radi, turska lira je recimo još više oslabila ove godine, pa ipak niko ne vidi sunovrat Turske u neku novu Srbiju iz 1993.).

Rusija je zapravo uspela da bar za sada, otupi oštricu sankcija nad njenom centralnom bankom tako što je oštro ograničila iznošenje deviza iz zemlje i naredila izvoznicima da moraju da prodaju 80 odsto svojih deviznih prihoda za rublje. Time su praktično Gasprom i kompanija odmenili centralnu banku kao agenta koji na tržištu podupire rublju, a sve to o trošku Evropske unije koja u tim devizama nastavlja da plaća ruski gas i naftu. Koliko zapravo Evropska unija plaća Ruse objavio je pre par dana Blumberg, prenevši da je 2. marta EU samo za gas Rusiji poslala 689 miliona evra. Dan pre toga 492 miliona evra. Dan posle 603 miliona evra. Nafta obaška. Ostatak sveta obaška.

Možemo ići i dalje. Pad ruskog BDP-a od sedam odsto deluje impozantno dok se ne podsetimo da je Hrvatska prošle godine imala pad od 10 odsto, a Crna Gora od 15. Nijedna od njih dve nije bankrotirala iako su to svakako težki udarci za privredu i građane.

Povlačenje svetskih brendova, od Ikee, preko Folksvagena do H&M-a, koje nije bilo diktirano sankcijama zemalja iz kojih potiču, pokazuje koliko je zapravo jak PR efekat ovog rata. Kompanije se osećaju prinuđene da svojim kupcima signaliziraju svoj politički stav. Međutim, gotovo sve planiraju da zadrže radnike što ukazuje da se nadaju da će se uskoro vratiti na rusko tržište.

Kada se tenkovi zaustave, svi će, dakle, nastaviti sa svojim poslovima. Ukrajina će, međutim, ostati razorena, bez TV kamera da to snime i bez pratilaca na društvenim mrežama da o tome raspravljaju.

Takav je život. U stvarnosti.