Dobro, možda naslov i nije šampion duhovitosti, ali lepo opisuje šta se ovde dogodilo. Kako je došlo do toga da jedna naoko omanja afera, kakva je u sazvežđu svih drugih afera u Srbiji bila ova sa preprodajom oružja valjevskog Krušika, naraste i uozbilji se toliko da oni skloniji hiperboli i uzbuđenju u njoj već vide kap koja će preliti partijsku čašu, Damoklov mač koji će konačno pokidati konjsku strunu i teško padajući, raspolutiti glavu ove vlasti?
Da li će Aleksandar morati da poseče svoga Damokla ili će Nebojša ipak sačuvati čitavost? Je li Krušik trijumf sedme sile ili malo ubistvo među prijateljima? Da li se Neša i Andrej stvarno mrze koliko Goran i Siniša ili više od Zorane i Ane? Ili Dionisije prosto uči doglavnika kako budućnost može biti hirovita?
Puno je pitanja, a malo znanja, što nas ostavlja ili da nagađamo ili da se ograničimo na ono malo što znamo. Zanemarimo zato sve zavereničke scenarije, ma koliko oni bili mogući, i usmerimo se na poznato.
Priča o izvozu Krušikovog oružja počela je tromo i neprimetno još prošle godine, tekstovima u NIN-u i BIRN-u, u kojima je otac Nebojše Stefanovića, Branko, imenovan kao trgovac koji oružje prodaje Sudijskoj Arabiji, a sve praćeno nemuštim i netačnim demantijima ministra policije. Širi medijski talas ipak je izostao, možda i zato što je osnova priče bila čisto ekonomska i nedovoljno spektakularna – Branko Stefanović je, naime, po tim navodima oružje dobijao po povlašćenim cenama – suštinski prelivajući u džepove svoje firme profit koji bi ostvario Krušik. U Srbiji otupeloj na vesti da je neki političar gurnuo ruku u mast, tekstovi su samo došli i prošli. Na tome bi se sve i završilo da inostrani istraživački portal Arms voč ove godine nije objavio dokumenta i slike koji dokazuju da je oružje koje je otac srpskog ministra policije izvezao u Saudijsku Arabiju završilo u rukama terorista Islamske države u Jemenu. Fotografije Krušikovih mina na bliskoistočnom ratištu i to na strani islamista bile su dovoljne da ponovo ožive ovu priču. Međutim, sa izuzetkom N1, manje više svi glavni mediji su je ignorisali, a u prvim danima je čak došlo do međunovinarskih podbadanja oko toga ko je koliko doprineo priči i ko jeste, a ko nije svoj posao uradio kako treba. Kao i mnoge druge afere u današnjoj Srbiji, i ova se zapravo, ponajviše razvijala na društvenim mrežama. I kao i mnoge druge, tu bi i ostala da se ubrzo posle objave Arms voča nije dogodilo nešto neverovatno: Policija je otkrila i uhapsila čoveka koji je bio izvor za novinarsku priču o izvozu oružja oca ministra policije. Tada je sve eksplodiralo.
Ponajpre je eksplodirala – tišina. Niko nije znao da je uzbunjivač uhapšen. Policija nije izdala saopštenje. U Krušiku gde on radi svima je bilo naređeno da ćute. Čovek je nestao, a da niko nije ni primetio.
Onda se saznalo i ta tišina je odjeknula glasnije od bilo koje detonacije u Jemenu, od bilo koje krađe u Krušiku i bilo kojeg nepotizma u MUP-u. Bezlična priča o trgovini, licencama, sankcijama i cenama dobila je ljudski lik. Lik Aleksandra Obradovića, običnog čoveka koji nije mogao da ćuti.
Čoveka kojeg je ministar zatvorio jer je otkrio dokumenta o poslovima njegovog oca.
To je bila kardinalna greška vlasti. Nebojša Stefanović je nagazio na jednu od onih mina koje prodaje tata Branko. Čak i u kontrolisanom medijskom biću Srbije, čak i za oravnodušeni, na sve navikli medijski publikum Srbije, ovo je bilo previše.
Priča o Krušiku tako se deli na dve ere: pre i posle Aleksandra Obradovića.
Po otkriću njegovog hapšenja, usledila je lavina tekstova i priloga u ono malo medija koji smeju o ovom da pišu, usledili su pogubljeni demantiji, usledili su faktografski kolutovi predsednika Vučića: te otac ne radi u GIM-u, te otac radi u GIM-u, te on ne zna da li otac radi ili ne radi u GIM-u. Usledili su i izveštaji, šturi i dobro temperovani, ali ipak izveštaji i u drugim medijima. Usledila je puna kampanja na Pinku i tome slično, najednom se sva zemlja digla, kao da u sistemu stvarno ima naprslina. I to sada traje.
I trajaće, da uključimo kristalnu kuglu, još malo, sve dok država velikom brzinom ne odustane od gonjenja Aleksandra Obradovića.
A tada će – prestati.
Tako će veliku nadu opozicije da će ova afera podeliti SNS i naterati Aleksandra Vučića da se odrekne Nebojše Stefanovića raspršiti prvi jači udar bebističke propagandne magije. Što će opoziciji biti nauk da se ne uzda u samouništenje vlasti, a vlasti da sebi ne dozvoli novi napad panike u slučaju nekog novog akcidenta tipa Aleksandar Obradović.
A Krušik, koji Krušik? U vreme modernih spin doktora, od njegoševskog gušenja se teže umire.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
