Veni, Vidi, Vinci

Jedna i po milijarda evra ukupnih ulaganja. Pola milijarde evra unapred plaćeno u kešu. Od 4,4 do 15 miliona evra koncesione naknade svake godine, 732 miliona evra ulaganja u unapređenje aerodroma. I svetski poznat koncesionar.

Zašto se Vlada onda svojski trudi da nas ubedi da u dogovoru sa Vansijem ima nešto mutno? Od svake njihove izjave zazveči novi alarm u razumnom mozgu. Prvo biće ugovor do septembra, pa onda kasni bez objašnjenja. Pa objavićemo ugovor po uplati novca, pa ga ne objave. Pa u ugovoru nema nikakvih ograničenja, kad ono blokada za Niš. Pa nema drugih troškova, a novine otkriju 28 miliona evra za Canetovo zemljište pored aerodroma. Pa ćemo graditi prugu do grada, kad ono stvarno ćemo MI graditi prugu do grada, pošto Vansi neće. I tako dalje.

Svečanost na kojoj je prošle nedelje francuski koncesionar i zvanično preuzeo upravljanje aerodromom samo je potvrdila sumnje da u celom poslu nešto ne štima. U pozivu za medije, naime, jasno je bilo naznačeno da „izjave nisu predviđene“. I „hvala na razumevanju“.

Razumevanja nemamo, ali poruku jasno razumemo. Vlada po svaku cenu izbegava da odgovara na pitanja o ovom poslu. I tako sve vreme. Čak i kad je na račun države leglo 501 miliona evra od jednokratne koncesione naknade – ogroman iznos i ogroman uspeh – ministar finansija je održao „konferenciju za novinare“ na koju je pozvano tek nekoliko proverenih medija. Svaki rizik od neugodnih pitanja tako je izbegnut. U poslu sa Vansijem, Vladi je važnije da stopostotno kontroliše javni narativ nego da dobije medijski publicitet. I to ovoj Vladi, kojoj je medijski publicitet modus vivendi.

Ta Vlada, koja redovno kreira lažne uspehe, sada odbija da iskoristi jedan pravi? Nije li to čudno?

Radije će se hvaliti izmišljeno neočekivanim suficitom i bez stida ponavljati apsurdnu tvrdnju da srpski BDP raste brže nego nemački, praveći od sebe glupaka pred ljudima iz struke, ali zadivljujući one birače koji ne znaju da je to kao da se dete hvali što raste brže od odraslog čoveka – nego što će dozvoliti da je neko zapita o detaljima jednog posla kojim bi se svaka, ali baš svaka Vlada opravdano hvalila.

Upravo zato, naše šanse da ikada vidimo kompletan ugovor o koncesiji teže nuli. Nešto u njemu ne valja. Ili u njemu ili oko njega. Pitanje je samo šta? Ili kako su stari Rimljani voleli da pitaju – cui bono/ u čiju korist?

Imajući sve to u vidu, ostaje nam jedino da ostanemo budni. Da li će se 732 miliona evra materijalizovati, da li će francuski građevinski gigant postati omiljeni izvođač javnih radova u Srbiji, da li će Er Srbija i dalje dobijati subvencije da bi držala tempo na surčinskom aerodromu? Ko će plaćati takse kad ih koncesionar podigne? Hoće li naknade biti 4,4 ili 25 miliona?

Dvadeset pet godina je dug period i ko zna, na kraju možda sve bude besprekorno. Možda beogradski aerodrom stvarno postane saobraćajno čvorište jugoistočne Evrope, možda Vansi 2,5 decenije bude držao godišnji rast od 4,45 odsto pa i stigne do obećanih 15 miliona putnika, možda dođu glavni svetski loukosteri, možda, možda…

A možda i ne.