Vučićev šverc-komerc

Ako bi se htelo predsedniku odgovoriti istom merom, ali boljom argumentacijom, moglo bi se pogledati šta je to što je njegova vlada uradila za Srbe na KiM u tih istih „već više od godinu dana“.

Prvo je 2013. vlada Dačić-Vučić ukinula paralelne (srpske) institucije na Kosovu i pristala da se pravosuđe i policija sa severa integrišu u sistem Kosova. Zatim je pristala da Srbi glasaju na izborima koje je raspisala „predsednica Republike Kosovo“ Atifete Jahjaga po kosovskim zakonima i priznala kosovske zakone kao važeće za Zajednicu srpskih opština koja je trebalo da se formira. ZSO je trebalo da Srbima garantuje niz samoupravnih prava, ali PPV Vučić, premijer Vučić i predsednik Vučić nisu uspeli da za sve ove godine obezbede njeno formiranje.

Umesto toga, Vučić je uspeo da Srbiji nametne obavezu da ne blokira Kosovo na njegovom putu ka EU.

Zatim je 2016. pristao da Telekom Srbija na Kosovu posluje po zakonima Kosova. Otud operater „MTS doo, Severna Mitrovica, Bošnjačka mahala“.

Onda je 2018. Vučić Kosovu dao pozivni broj 383 da „Republika Kosovo“ više ne mora da trpi poniženje da je telefonom zovu na broj za Srbiju – 381.

Vučić je konačno pristao i na kosovske tablice (što je još 2011. bilo načelno dogovoreno), pa tako sad kroz Srbiju mogu da prolaze automobili s tablicama koje izdaju kosovske vlasti, a ne srpski MUP.

Ali zato te automobile Srbi ne mogu legalno da voze ako ne uzmu državljanstvo Republike Kosovo, jer se bez toga auto – ne može registrovati. Lična karta je potrebna i za posao u opštini i policiji, za dobijanje dečijeg dodatka i otvaranje prodavnice. Kosovski papiri potrebni su i za glasanje na izborima, kao i za kandidaturu, tako da su svi funkcioneri Srpske liste, koalicionog partnera Aleksandra Vučića, državljani Republike Kosovo.

Vučić je uspeo još toga da uradi za Srbe i Srbiju. Pre dve godine je uspeo da čitavom svetu pokaže koliko smo jaki, kad je voz nazvan „Kosovo je Srbija“, oslikan pravoslavnim freskama, poslao u Kosovsku Mitrovicu, a onda mu je ponestalo hrabrosti, pa ga s pola puta vratio za Beograd. Ovom samoosmišljenom demonstracijom kukavičluka, znatno je ojačan naš suverenitet na KiM.

Ako posle toga nekom još nije bilo jasno koliko je zapravo Kosovo naše, Vučić se malo kasnije pobrinuo da mu još bolje objasni. Hapšenje Marka Đurića kad su ga kosovski policajci vukli kao kera po asfaltu, Srbe tukli kundacima, terali na kolena, najveće je poniženje koje je jedna skorašnja vlast priredila ovom narodu. Nemoć Srbije da zaštiti svog najvišeg funkcionera, emitovana u direktnom tv prenosu, umnogome je doprinela da Priština nauči gde joj je mesto.

Šta je Vučić uradio? Ništa.

Onda je predsednik uzviknuo „ne dam Gazivode“ i toliko uplašio Tačija, da je ovaj dovukao par jedinica ROSU, pretukao i pohapsio Srbe koje je našao na putu i kao u Monte Karlu provozao se čamcem po tim istim Gazivodama.

Šta je Vučić uradio? Ništa.

Onda je pre mesec dana ROSU ušao na sever i satima tukao, hapsio i pucao na Srbe.

Šta je Vučić uradio? Ništa.

Onda je uhapšen Oliver Ivanović.

Šta je Vučić uradio? Ništa.

Onda je ubijen Oliver Ivanović.

Šta je Vučić uradio? Ništa.

Onda su nam uveli takse.

Ništa.

Onda su nam proizveli humanitarnu katastrofu.

Ništa.

Šta Vučić uradi? Uvek ništa. Samo ništa.

Ali, zašto ništa? Da nije po sredi sinhronizovana akcija koja traje već puno više od godinu dana u kojoj Srbe treba ubediti da će svaki gubitak biti pobeda? Da je nemoć apsolutna, predaja neizbežna? Ako je tako, to narodu treba jasno reći, a ne žrtvovati političke pozicije sopstvene države zarad glasačkog rejtinga.

Ili je možda po sredi lična nemoć, nesposobnost i strah?

Izjava Aleksandra Vučića da postoji rešenje za dostavljanje hrane ljudima na Kosovu, ali da o tome ne može da govori, mora biti antologijska izjava ponižavanja sopstvene države. Predsednik jedne zemlje javno kaže da će švercovati hranu pošto mu je neko uveo carinu na njegovoj sopstvenoj teritoriji i on ne ume da s tim izađe na kraj.

Srbi na KiM sabijen su između čekića i nakovnja. Ili će pristati da kupuju albanske proizvode jer im je Haradinaj onemogućio da kupuju srpske, ili će biti gladni. Rešenje za to nije da Vlada Srbije na opštu radost i sprdnju Prištine počne da diluje kačkavalj preko šumskih bogaza, već da Beograd koracima koji će Prištinu zaboleti, pa makar zaboleli i samu Srbiju, „privremenim institucijama“ pokaže da im se istrajavanje na carinskom ratu više ne isplati. Dugoročno, to je najjeftinije rešenje. I jedino državotvorno.