Za rejting i otadžbinu

Zemlja u razvoju sa drugom stopom vakcinacije u celoj Evropi.

Zemlja sa drugom stopom vakcinacije u celoj Evropi sa buktećom zarazom koja neometano napreduje.

Jedno od malobrojnih mesta na kom ima dovoljno vakcina, ali nema dovoljno ljudi koji te vakcine hoće da prime.

Država čiji predsednik stalno kuka na cenu pandemije, a vakcine svima u regionu – poklanja.

Zemlja u kojoj antivakseri dobijaju ordenje, dok medicinski radnici umiru po crvenim zonama. U kojoj se parfimerije zbog karantina prave da su piljarnice, a zabrana okupljanja ne važi kad se igra kolo. U kojoj predsednik uporno tvrdi da će se vakcinisati, a uporno izbegava da se zvanično vakciniše.

U toj i takvoj zemlji, jednom od najuspešnijih primera vakcinacije i jednom od najsmotanijih primera suzbijanja epidemije, naš predsednik je listi paradoksa počeo da dodaje i ekonomske.

Od onog da jedan dan karantina košta 190 miliona evra, tojest više od dnevnog bruto domaćeg proizvoda Srbije, što je dakle i teorijski nemoguća tvrdnja, pa do toga da jedan dan intenzivne nege na korona odeljenju košta 1.000 evra u zemlji u kojoj čak i privatne klinike dan na respiratoru ne naplaćuju više od 300.

Čemu služe ove hiperbole? Zašto predsednik oseća i potrebu i slobodu da ovako nonšalantno obmanjuje svoje glasače?

Za slobodu je lakše naći razlog: Konačno, ko će ove tvrdnje ikad dovesti u pitanje, ko će ih razobličiti, ko će u udarnom terminu neke nacionalne televizije ili naslovnoj strani nacionalnih tabloida narodu reći da mu predsednik podmeće besramne neistine? Neće niko. Gde nema kontrole nema ni odgovornosti, otud i hrabrost da se neprestano i nesputano izmišlja.

Ali, ostaje pitanje zašto? Zašto je predsedniku korisno da izgovara ovako masne “neistine”?

Kada kaže da Srbija ne sme da uvodi karantin jer ekonomija mora da radi, a onda se žali da dan lečenja košta 1.000 evra, on upada u očitu kontradikciju, ali mu ona nimalo ne škodi. Ili zatvaraš ekonomiju pa imaš manje troškove lečenja ili je držiš otvorenom pa imaš veće. Ali ko će se od birača zapitati da li je naša vlast na koronino pitanje “pare ili život” rekla “život”?

Opet – neće niko. Umesto toga, u glavama ostaje samo utisak o velikoj ceni borbe protiv bolesti, ceni koju samo jedan čovek plaća, problemu koji samo on uspeva da reši. Što je veća cena to je problem teži, napor golemiji, uspeh nadljudskiji. Preuveličavanje je osnovna propagandna alatka zbog koje je “danas teže nabaviti vakcinu nego nuklearno oružje”, kako je to efektno formulisao predsednik – kad je nabavio vakcinu.

Ili možda ovako:

„To su ovi eli, lili, eli, ne znam ni sam kako već, regeneron i tako dalje, naručili smo to, to đavolski košta, ali to je jedna pilula valjda spasava život, ne smem ni da vam kažem koliko – 40 miliona smo platili, nekih 2.000 pilula, nemam pojma, mi ćemo biti treći – Nemci, Šveđani, mi te pilule nabavljamo iz Amerike, otkud znam“, rekao je predsednik.

“Otkud znam”, rekao je predsednik. Eli, lili, eli, Nemci, Šveđani, čuda i pokore. Za rejting i otadžbinu.