Američki jezik

Ko će brinuti o detaljima (ko je glasao? kada se glasalo?), važna je legenda. Naravno, sve je potpuna izmišljotina. Priču su izmislili nemački propagandisti 1850-ih godina, u pokušaju (pre)naglašavanja uticaja nemačke kulture na američko društvo. Tada su se pozvali na jedno glasanje iz 1795. godine, kada je Američki kongres odlučivao o tome da li da federalne zakone, osim na engleskom, štampa i na nemačkom jeziku u tadašnjoj varijaciji na temu „Službenog glasnika“. Ali je Kongresu u tom trenutku nedostajao kvorum, za jedan glas. Pritom, ovo i dalje ne znači da bi predlog bio usvojen – glasalo se mesec dana kasnije i predlog je odbačen, najverovatnije priličnom većinom glasova.

Važno je primetiti da nikada nije bilo nikakvog odlučivanja o zvaničnom jeziku, samo o jednom tehničkom pitanju. Interesantno je i da postoje neki podaci o diskusiji povodom ovog pitanja. Zagovornici prevoda zakona isticali su da su nemački doseljenici ljudi u godinama i da ne mogu brzo naučiti jezik, a da je važno da znaju zakone države u kojoj žive. Protivnici prevoda govorili su o tome da ni bivša majka Engleska svoje zakone nije prevodila na velški ili škotski jezik i da joj se baš fućkalo za to. Odlučeno je da se ništa ne prevodi, predsednik Vašington je potpisao celu stvar i na priču je stavljena tačka, da bi se iz nje mogla razviti pomalo priglupa legenda.

Kako to sa priglupošću obično biva, ona je istinski multikulturna. Slučaj sa balkanskim jezicima, odnosno sa svojevrsnom balkanizacijom jezika na Balkanu, jedan je od mnogih u nizu (iako po svojoj već viđenosti ne zaslužuje antologiju). Gužva oko crnogorskog jezika jedna je od takvih, iako svedoči o svakako dobrom transferu ratnih sukoba u lingvističke sukobe – „oni kao hoće svoj jezik, a mi im kao ne damo“. Besmislica počiva na pogrešnoj pretpostavci da (zaseban) jezik predstavlja duh, suštinu ili dušu (zasebnog) naroda. Drugim rečima, da su govornici jednog jezika istovremeno i pripadnici jedne nacije. U tom smislu, jedna nacija je jako motivisana da pokaže da poseduje zaseban jezik, a druga je jako motivisana da pokaže da ga ta nacija ne poseduje. Implikacija jednih je da su Crnogorci zaseban narod, a implikacija drugih da to nisu. Na gubitku je nauka, jer se ozbiljne naučne discipline tada pretvaraju u sluškinje politici i političkim motivacijama u ružnom srednjovekovnom duhu. A greše i jedni i drugi, jer polaze od pogrešnih početnih pretpostavki: niti će Crnogorci biti Crnogorci ako pokažu da imaju samo svoj jezik, niti će Crnogorci biti Srbi ako se pokaže da ga nemaju. Jezičke i političke mape su isuviše nepreklapajuće da bi ovo bio slučaj, a identiteti se stvaraju na temelju mnoštva faktora, a jezik može ali i uopšte ne mora biti jedan od njih. Uostalom, pogledajmo Amerikance.

Zaista, šta je zvanični jezik u Sjedinjenim Državama? Na iznenađenje mnogih, nema ga. Ne samo što nije bilo glasanja o nemačkom jeziku, nego nikakvog glasanja nikada nije ni bilo. U redu, postojali su neki nacionalistički pokušaji da se (američki) engleski uspostavi kao zvaničan jezik, i neke pojedinačne američke države ga i usvajaju kao takav. Međutim, na nacionalnom nivou, Amerika je država bez zvaničnog državnog jezika. Ovo ne komplikuje nikakve procedure, osim tupavih procedura po rasistoidno-nacionalističkim umovima jednog dela američke populacije, preplašene pre svega Meksikancima i ostalim govornicima španskog jezika. Zadivljujuća je lakoća sa kojom stvari funkcionišu ako se ponekad jednostavno ostave na miru. Malo ko ima dilema oko zasebnog američkog identiteta, posebnosti, kulture i ostalih navodno važnih drangulija. Standardizacija jezika uvek dolazi mnogo kasnije nego što se to obično zamišlja, a jezik je oduvek puno življa i nemirnija stvar od onoga kako se voli misliti.