Ana je okej

Već zato što je oktroisanje Brnabić proizvelo jednu fantastičnu političko-analitičarsku i sociokulturnu ujdurmu, i barem zbog te vešte režije treba odati priznanje majstoru političke drame Aleksandru Vučiću.

Naime, s jedne strane, armija esenesovskih botova u komentarima ispod vesti sada mora da piše „Svaka čast Vučiću, za samo par meseci je svojim predanim radom odabrao prvu ženu i LGBT osobu za mandatara (sic) Vlade Srbije“, ili varijaciju na sendvičarsku temu, a isti bi radije progutali tastaturu nego iskreno podržali lezbejku na čelu spomenute Vlade. I najradije bi je spalili kao vešticu, ili kako joj već zvuči prezime na engleskom jeziku („Burn a bitch“), čime se bio zabavljao Tviter. Jer, neverovatno, Brnabić je (po svemu sudeći) – lezbejka, a ne „gej osoba“ ili „pripadnik LGBT populacije“, odnosno „zajednice“, šta god to eufemistički značilo. A znači neku babarogu svakako, ali bar ne zvuči tako strašno. Dok, sa druge strane, svi oni građani koji se po definiciji i automatizmu protive Vučićevoj vlasti, pa i svakoj njegovoj odluci, sada veleslalomno moraju da pronalaze sholastičke razloge zašto im tačno (žena i lezbejka) Brnabić ne odgovara.

Okej, među njima su i zadrti homofobi, nacionalisti, klerikalci, putinofili, huligani, navijači i profesionalni čuvari ognjišta, svetinja i nejači, a kojima Vučić smeta jer se „prodao Zapadu“ i/ili je „prodao Kosovo“. Ali, takvi su manje zanimljivi i ta se ploča odavno izlizala, igla se slomila, a gramofon crknuo. Mnogo zabavniji su oni progresivni, kosmopolitski i gej-frendli orijentisani građani Srbije kojima Brnabić i cela ta gej parada odjednom ne valja, a što je takođe iritantno poput dlake u dekolteu. Naravno, pojavilo se i mnoštvo odličnih analiza i tekstova koji su suvislo rušili Sneška i raskrinkavali ovaj hajp kao neutemeljen i preteran. Međutim, ponekad se valja odmaći od duge senke predsednika Vučića i uvideti širu sliku, koliko god nam on ne davao povoda za to.

I sad, tipičan prigovor opštenarodnom veselju u regionu i svetu zbog Ane Brnabić je taj da će ona biti samo Vučićeva marioneta, poslušnik, poltron, fikus ili tako neki Mirko Cvetković, zbog čega ne treba piškiti firnajz od sreće. I/ili, da je ovo samo (ne)vešti marketinški trik, dobar PR, „pinkvošing“ (naučismo reč!), bez sadržaja i bez smisla. Ajde!? A da li u ovako posloženoj političkoj stvarnosti, usredsređenoj na jednu jedinu sveprisutnu ličnost – koja se zove Aleksandar, a preziva Vučić – postoji neko ko ne bi bio njegova marioneta, posilni ili mali od palube? Zar je neko zaista mislio ili očekivao da predsednik Vučić za mandatara neće postaviti poslušnika ili osobu koja mu se dnevno zaklinje na lojalnost i vernost? Još u stadijumu prvog potpredsednika Vlade i kada je obukao cvikere, Vučić je koncentrisao svu moć i odlučivanje u prostor između svojih ušiju. Zašto bi sada bilo drugačije? Uostalom, isto je bio (u)radio i Boris Tadić, čija se cela politika svodila na marketing i imidž u svetu (i ogledalu). Ali spomenuti Cvetković nije bio razvlačen kao servilni čovek koji se ne meša u svoj posao ni pre, ni podosta nakon što ga je izabralo za premijera. A sve i da ovo jeste samo marketing, pitanje je zašto drugi nisu imali takav marketing? Već su radije homofobisali i zabranjivali gej parade, klečali pred Palmom i Srpskom pravoslavnom crkvom, odbijali rukovanje sa Tačijem ili (bežali dok su) palili američke ambasade? S tim u vezi, ima neke perverzne mazohističke naslade u tome da se građansko-demokratska opozicija posve strejt grli i ljubaka sa Dverima, dok bivši radikali postavljaju lezbejku za predsednicu Vlade.

Međutim, narajcani kritičari Vučićevog velemajstorskog poteza vole da istaknu da je njima, kobajagi progresivno, potpuno nebitno to što je Brnabić lezbejka, zato što je „to njena lična stvar“. Ali, logika „mene ne zanima njena seksualna orijentacija“ je upadljivo slična logici „neka rade šta hoće u svoja četiri zida“. Stotinu mu sifražetkinja, šta ćemo sa uvodnom lekcijom iz feminističke teorije i maksimom „Lično je političko“? Zato nije neobično što novine i televizije sa Zapada uredno i redovno ističu LGBT orijentaciju svojih premijera, ministara i gradonačelnika, pošto je u pitanju seksualnost koja je manjinska i koja je bila i ostala progonjena i stigmatizovana. U tom smislu, naravno da je u vezi sa jednom Valentinom Tereškovom najvažnije to što je ona bila kosmonaut. Ali nije nevažno ni to što je ona bila i prva žena koja je poletela u kosmos, odnosno što se hrabro nametnula u disciplini u kojoj tradicionalno dominiraju muškarci. Isto je i sa politikom. Naravno da za Tačerku ili Obamu nije definišuće to što je ona žensko, a on crnpurast. Ali, nakaradno je praviti se da to ne primećujemo ili da ovo nije bio korak unapred za društva u kojima su politika i druge privilegije (bile) rezervisane za bele muškarce. A čak i da se sa Brnabić na čelu vlade ništa bitno ne promeni u političkom smislu, kao što verovatno neće, nešto se može mrdnuti u domenu vrednosti i kulture. Možda će neke žene pomisliti da i one mogu da se bave politikom, a neke tinejdžerke da nije greh i sramota ako ih seksualno privlače devojke. Naprosto, to što će premijerka Srbije postati žena, i to žena koja vodi ljubav sa ženama, nije mala, nevažna i njena „lična“, već i sjajna politička stvar.

Konačno, porazmislimo o alternativi i ostalim predsednikovim ljudima. Zamislimo, recimo, Nebojšu Stefanovića kao premijera? Ima doktorat, ume da sluša, i tako. Ili, na primer i naopako, Aleksandra Vulina? Ili možda Ivicu Dačića, Maju Gojković, Sinišu Malog, Aleksandra Martinovića, Zorana Babića, Igora Bečića, Vladimira Đukanovića, Marka Đurića, Miroslava Lazanskog, Jelenu Trivan, Muamera Zukorlića, eventualno Tomislava Nikolića? Ni oni se bi naročito mešali u svoj posao predsednikovanja Vladom, osim kao tehničko-birokratska lica ili kao radnici kol-centra što pozivaju na telefonsku sednicu. A da li bi bili prihvatljiviji i zgodniji izbor od Ane Brnabić? Naravno da ni u ludilu. Prosto, na delu je umotvorina o dobroj udaji uprkos oskudnom nadanju. Drugim rečima, Brnabić kao mandatarka i premijerka zapravo je dobar, gotovo odličan izbor, baš zato što ona jeste izbor koji je najmanje loš. Dok istovremeno nije neko ko se njuška sa Rusima (već, naprotiv, sa USAID Amerima), ko ima diplomu ozbiljnog zapadnog univerziteta, pa i rezultate tokom ministrovanja. A usput je i moderna i urbana gej hipsterka, pa se time učačkava nešto marketinških poena kod razvijenijeg dela sveta. Malo li je na ovu skupoću? Najzad, sve što nervira homofobe, nacionaliste, popove i ostale Palme – jeste hrabar korak za ovu pažljivo zapuštanu zemlju i društvo. Ovaj potez je možda simboličan, ali se politika vodi i simbolima.

Dakle, petljancija koju je sa Brnabić svesno proizveo Vučić istovremeno je i paradigma i osnovni problem njegove vladavine. A koji glasi: oni koji glasaju za Vučića neće u Evropu, a oni koji hoće u Evropu – ne glasaju za Vučića. Ovo „u Evropu“ je, naravno, pojednostavljena fraza, a podrazumeva pristupanje Evropskoj uniji, civilizacijsku pripadnost Zapadu, ili naprosto pluralizam i vladavinu prava, modernost i modernizaciju. I zato ova vlast izgleda tako nakaradno i šizofreno, kada se ne ponaša bahato i arogantno. Zato, ispunjena lažnim diplomama, doktoratima i vazduplohovima, prima pohvale sa demokratskog Zapada dok guši demokratiju, zato je faktor stabilnosti dok nabavlja avione i šeta crkve na šinama, zato uporno propušta da modernizuje ovo društvo iako se kune u Maksa Vebera. S tim u vezi, ista parabola važi i za gužvu oko mandatarke: oni koji glasaju za Vučića ne žele ženu i lezbejku za premijera, a oni koji žele ženu i lezbejku za premijera – ne glasaju za Vučića. A samo on zna kako će taj paradoks rešiti ili neće. Drugim rečima, iako je glatko uzeo par miliona glasova u prvom krugu i komotno će napabirčiti 126 zelenih tastera na skupštinsko zvonce u danu izbora nove Vlade – Aleksandar Vučić ima jedan mnogo dublji, strukturni problem sa masovnom podrškom za svoje zamisli i naume, uključujući tu i Anu Brnabić kao premijerku. Videćemo kako će to ispasti. Za sada, „Ana je tu“, kako je onomad (malo)građanski taktično prošaputala Maja Gojković, i Ana je okej. Neka se, za promenu, beli, patrijarhalni, zatucani, strejt muškarci malo preznojavaju i olabavljuju kravate od nelagode pred slikom i prilikom novog premijera. Pardon, premijerke.