Anarhisti

 Na sličan način, postoje mnoge ideje ili mnogi motivi koji će pojedince isterati na ulicu i navesti ih da protestuju na ovaj ili onaj način. Pokradeni glasovi na izborima, otpuštanja sa posla, proglašenje nezavisnosti Kosova, solidarnost sa grčkim anarhistima. Tek ponešto od tih motiva dozvoljeno je u ovoj zemlji.

Naime, u avgustu prošle godine, u znak solidarnosti zbog hapšenja jednog grčkog anarhiste (koji je u tom trenutku 40. dan bio u štrajku glađu), nepoznati pojedinci bacaju dve flaše sa alkoholom na zgradu grčke ambasade u Beogradu. Prema zvaničnom uviđaju, o betonski zid je razbijena jedna flaša, koja je gorela manje od minuta, a od komada stakla je napukao prozor. Šteta? Po proceni ambasade, oko 20 evra. Dakle, u rangu famoznih 1700 dinara, dobijenih od privatizacije velikih kompanija iz Srbije. Uhvaćeno je šestoro osumnjičenih, članova domaće i registrovane anarhističke sindikalne organizacije, a koja deluje u okviru mreže Međunarodnog udruženja radnika (IWA). Optuženi su za izazivanje opšte opasnosti. Iako ceo hepening svedoči ne o trapavosti aktera, već o svesnoj nameri da do opšte opasnosti uopšte ne dođe. Grčka ambasada je navela da ne traži gonjenje, te da je ceo slučaj nije omeo u obavljanju svog rada. Međutim, Srbija nije mislila tako. I, samo 24 časa kasnije, optužba protiv ovih ljudi preinačena je u delo međunarodnog terorizma, sa zaprećenom kaznom od tri do petnaest godina zatvora. Što je krivično delo u koje ulazi i pretnja nuklearnim oružjem, i tik je iza genocida po težini cele stvari. Šestoro ljudi (Tadej Kurepa, Ivan Vulović, Sanja Dojkić, Ratibor Trivunac, Nikola Mitrović, Ivan Savić) strpano je u pritvor, gde su proveli pet meseci, te bili prebijani i reketirani za hiljade evra od strane iskusnijih zatvorenika. Protesti solidarnosti (mahom pred ambasadama Srbije) sa šestoro uhapšenih održani su u Londonu, Moskvi, Parizu (okupiran je Srpski kulturni centar), Beču, Frankfurtu, Berlinu, Hamburgu, Pragu, Madridu, Bernu, Atini, Ankari, Zagrebu, Sofiji i Skoplju. U Srbiji se o tome (pre)malo zna.

U ovoj zemlji, pa i na tuđim ambasadama u njoj, razbijeno je mnoštvo prozora zbog političkih ciljeva. Samo neki od tih prozora bivaju naplaćeni, a jedan jedini i preplaćeni. Naime, naglo treniranje besmislene strogoće u slučaju šestoro anarhista glasno poručuje da se ne tretiraju svi politički ciljevi isto. I, još glasnije, da je istinska politička levica ta koja ima da represivno zaćuti. Sve dok se pretnje smrću osobama homoseksualne orijentacije interpretiraju kao „polemički tonovi“, a doslovno spaljivanje ambasada po Beogradu (sa smrtnim ishodima) kao razumljiva omladinska frustracija zbog kršenja međunarodnog prava. Implicitno svrstavanje državnih institucija na stranu onih koji se odlučuju na političko nasilje inspirisani desničarskim političkim idejama ponajbolje svedoči o političkim vrednostima koje dominiraju tim sistemom. Represija nad političkom levicom druga je strana identične grozne medalje. Pri tom se zaboravlja da je politička, pa čak i radikalna levica, neophodna srbijanskom društvu. Ideali solidarnosti, socijalne jednakosti, republikanizma i sekularizma potrebniji su nego ikad. Bez političke levice u ponudi, nezaposleni, ugnjeteni i „prezreni na svetu“ svoj bes će, umesto na gazdu i vlast, usmeriti na komšiju drugačijeg prezimena. A malobrojnu omladinu koja se usudila zamišljati Srbiju bez eksploatacije radnika, a ne bez onih koji nisu Srbi, valja negovati a ne zatvarati.

Istovremeno, bez srušene Bastilje i polupanih prozora na spavaćoj sobi Marije Antoanete (i nešto Napoleonove ratobornosti posle), Evropa ne bi upoznala demokratiju. Danas možemo da kršimo prste nad političkim nasiljem i pozivamo na demokratske institucije iz svojih udobnih fotelja – upravo zato što su neki ljudi nekada srljali na barikade sistema. Ali ne smemo zaboravljati da Marijani obnaženih grudi u „Slobodi koja predvodi narod“ Ežena Delakroa nije bilo tako ugodno. Istinsku slobodu uvek treba osvajati. I ako za to sami nismo spremni, biti na strani onih koji je osvajaju.