Anatomija izbora

 Partijski vojnici hodaju od vrata do vrata, nutkaju kalendare, hemijske olovke i ostali repromaterijal, dok se njihovi partijski šefovi glupiraju i teškaški lupetaju u jednom sveopštem cirkusu. Dajte igara, ne treba nam hleba, vaistinu. A pošto su partije odnedavno otkrile internet, za dnevnu dozu budalaština ne treba ni posezati za daljinskim upravljačem – računari i pametni telefoni nasušni su sasvim dovoljni. S tim u vezi, i ovaj sociolog i kolumnista mora da prizna bar jednu nisku strast: sve oko izbora mu je beskrajno zanimljivo, sa izuzetkom samog izlaska na njih. A i on se tada suočava sa pripisanom mu ulogom prognozera, pošto je predizborje ono retko doba godine kada sociologe uopšte pitaju za nekakvo mišljenje. Međutim, u tom grmu leži svojevrsni zajeb. Pre odgovora na površno pitanje za koga će većina ljudi glasati, valja razmisliti zašto se uopšte trude. Kao i zašto ljudi uopšte glasaju tako kako glasaju?

Otkad je moderne demokratije, društveni naučnici su pokušavali da odgonetnu tu zagonetku. Kao i da objasne čovekovu iracionalnu odluku da glasa, iako je statistički veća šansa da će glasača na putu do birališta udariti automobil, nego da baš njegov glas zaista odluči nešto. I, da bi se predvidelo ponašanje glasača, merilo se i premeravalo apsolutno sve: od pola i rase, preko bračnog statusa, prihoda i obrazovanja, sve do odlaska u crkvu i marke frižidera. I rezultati su bili od oskudnih do nikakvih. Uzgred, tek su medijske kampanje i partijske propagande stvar od veoma ograničenog dometa. A u njih se spucavaju najveća sredstva, malo iz džepova tajkuna, a malo iz džepova poreskih obveznika. Sociolog Paul Lazarsfeld je još krajem 1930-ih godina istraživao radijsku političku propagandu – uključujući tu i propagandu onog austrijskog soboslikara komičnih brčića – i ukazao na to mediji uopšte nemaju onaj stepen društvene moći koji im pripisujemo. Medijske kampanje samo pojačavaju postojeće političke stavove, a većina glasača već ima formirano političko mišljenje pre nego što predizborne igre otpočnu. Na to mišljenje mnogo više utiču istaknuti i ugledni pojedinci iz njihovog socijalnog miljea, a ne najnovija reklama, priglupi slogani i ulickani političari dok ozbiljnog pogleda grle bebe, maze krave ili mlataraju rukama. Dođavola, šta onda?

Suočeni sa problemom, naučnici su se okrenuli jedinom što im je preostalo – našim telima. I tada je već postalo zanimljivije i seksepilnije. Na primer, pokazalo se da deblji politički kandidati imaju određenu prednost, jer glasačima redovno ulivaju više poverenja od njihovih mršavijih konkurenata. A ako je kandidat kojim slučajem kandidatkinja, upravo suprotno je slučaj – odlazak u teretanu je možda najbolji savet koji dotičnoj dami njeni kreatori kampanje mogu da udele. Zatim, na američkim predsedničkim izborima od 1789. godine do danas, kandidat koji je bio viši pobeđivao je u čak 67 odsto slučajeva. A samo je sedam američkih predsednika u istoriji bilo ispod prosečne visine. Sve ovo upućuje na značaj percepcije dominantnosti, hrabrosti, snage i zdravlja naših (političkih) lidera. A ta je percepcija duboko ugravirana u našim – a ne njihovim – telima. U okruženju naših predaka lovaca-sakupljača, a u kojem su evoluirali i mozgovi koje nosimo u sopstvenim lobanjama, visina i debljina naših izabranih vođa mogle su da znače razliku između sitosti i gladi, života i smrti. Koga tada briga za partijski program?

I tek je tada postalo krajnje zanimljivo. Jer uprkos sveprisutnom cinizmu i o(t)pisivanju političara kao profesionalnih prevaranata i lažova, ljudi uredno hodaju ka glasačkim kutijama. Guraju se u redovima sa dokonim penzionerima, čekaju da im prstići budu poprskani onom radioaktivnom svetom vodicom, zaokružuju, savijaju, ubacuju i, uprkos svim razočaranjima, osećaju se kao da su uradili nešto za sebe i svoju dečurliju. Poput zombija programiranih da glasaju, iako im zdrav razum poručuje da je to sve možda besmisleno. S druge strane, mnogi ljudi ama baš nikad ne glasaju, šta god da je posredi i koliki god da je ulog u igri. Odgovor na pitanje iz prvog pasusa zapravo je oduvek bio pred nosom: možda smo zaista programirani da glasamo tako kako glasamo. Na delu je nešto prilično osnovno na biološkom planu, u našoj DNK.

Obimne studije (12.000) jednojajčanih i dvojajčanih blizanaca, i njihovog glasanja, ukazale su upravo na to: jednojajčani blizanci glasaju identično, a dvojajčani jok. A i jedni i drugi su najčešće odrastali u istom društvenom miljeu. Pokazalo se da genetika utiče na čak 72 odsto razlika u pogledu samog izlaska na izbore, i na oko 60 odsto razlika u ostalim političkim aktivnostima, uključujući tu i odabir partije na glasačkom listiću. Slično tome, i karakterna otvorenost/zatvorenost prema društvenoj promeni vrlo verovatno ima dobar deo porekla u ljudskom genomu, što korespondira sa liberalnim, odnosno konzervativnim političkim vrednostima i shvatanjima. Ličnosti koje su sklonije ka promeni tada će prihvatati ženska i manjinska prava, gej brakove i ostalo, a ličnosti koje su sklonije poretku imaće svoje mentalne erekcije na vojsku, državu i crkvu. Aleksandar Vučić je onomad nešto drobio da je za reforme potrebna promena svesti građana. Biće da je istina ipak u promeni tela.

Naravno, sve ovo ne znači da postoji „gen“ za naprednjake, demokrate ili socijaliste. Za najnovije demokrate posebno. U igri je verovatno na stotine gena u međusobnim interakcijama, a podrazumeva se da čovekovi preci iz Pleistocena nisu izlazili na izbore, pa da mi robujemo njihovim biračkim strastima. Međutim, genetika i anatomija u pozadini naših modernih političkih izbora vrlo verovatno upućuju na određena ponašanja čovekovih predaka. A koja su opet najverovatnije u bliskoj vezi sa ljudskom kooperacijom, ali i izborima u vezi sa odabirom vođe klana ili bande. Aristotel je odavno rekao da je čovek politička životinja. Trebalo nam je samo dva i po milenijuma da to i naučno potvrdimo. I šta sad? Neka marketinški i PR timovi, kao i umnoženi stranački botovi, ne očajavaju. Ako na oko 60 odsto našeg političkog ponašanja utiču geni, to i dalje ostavlja krupnih 40 odsto za manipulaciju kampanjama, aferama, obećanjima i šminkom. Još uvek imamo kakvu-takvu slobodnu volju, a naši politički izbori nisu određeni jedino ruksakom gena koji teglimo od rođenja. Ovakva saznanja mogu jedino da nas učine mudrijim bićima i da, kada se nađemo u osami improvizovanog izbornog boksa u mesnoj zajednici ili osnovnoj školi, doprinesu tome da razmislimo dvaput. Da li svojim odabirom iskijavamo evoluirane želje naših čupavijih čukundeda sa toljagama pod miškom – za krupnim, visokim i harizmatičnim liderima koji nam deluju hrabro, recimo – ili smo u obzir uzeli još nešto? Biramo preponama oduvek, ali našu anatomiju čini i mozak. Čak i kad, bitanga, radi protiv nas.