Autonomija i femkanja

Pa ipak, ovaj razgovor pokreće nešto i ona je danas tamo. Snaga sociologije leži u tome da banalne i očigledne stvari uopšti i objasni, pa tako i ovu. Primera nenameravanih posledica je mnoštvo. Počinjemo da pušimo da bismo bili popularni u društvu, a posledica koju tada nismo planirali su srčana oboljenja ili rak pluća. Prohibicija alkohola u Americi nenameravano je dovela do porasta kriminala. Na Foklandskim ostrvima, minska polja su nenameravano postala staništa za mnoge vrste ptica, a srednjovekovna lovišta današnji gradski parkovi po Evropi. Mnogi ratovi, pa i Drugi svetski rat, mogu se smatrati nenameravnim posledicama neke društvene akcije (poput Versajskog ugovora koji je, pokazalo se, bio frustrijaći za Nemačku). Griža savesti Alfreda Nobela zbog nenameravanih posledica otkrića dinamita navodi ga da, u testamentu, svoje bogatstvo pretvori u fond za nagrade za naučna otkrića koja svet čine boljim i lepšim mestom za život. Nakon eksplozije atomske bombe u Hirošimi, a u vezi sa ulogom koji je njegov teorijski rad imao u izradi ove bombe, Albert Ajnštajn je navodno rekao: „Da sam znao da će ovo da urade, postao bih šuster“.

Nenameravane posledice političke centralizacije mogu da budu secesionizam i separatizam. I ovo je činjenica koju centralisti uporno previđaju. Ukoliko i nisu čitali Mertonov opšti i teorijski tekst, neobično je da nedavna istorija ne pada na pamet. Manje, a ne više centralizacije, verovatno bi sačuvalo Kosovo u sastavu Srbije. Možda i ostale jugoslovenske republike u zajedničkoj, labavije svezanoj državi. Naravno, razlozi raspada Jugoslavije i nezavisnosti Kosova ne tiču se samo unutrašnjeg državnog uređenja. Međutim, naknadno pametovanje i nostalgija za odbijenim planovima i rešenjima koji bi danas zvučali fantastično, trebalo bi da upozoravaju. „Suštinska autonomija“ koju je Srbija 2007. godine radosno nudila Kosovu nažalost je došla prekasno. Ali, ukoliko u Beogradu zaista postoji strah od secesije Vojvodine, zašto onda Vojvodini ne ponuditi autonomiju koja je suštinska?

Autonomija jeste status koji izaziva pozitivnu emociju kod značajnog dela građana Vojvodine. Razlozi za to su nostalgične prirode i, verovatno, pogrešnog zaključivanja, ali ovo ostaje činjenica. Period društvenog razvoja u Vojvodini vezuje se za period njene autonomije, bilo kao uzročnost, bilo kao korelacija, svejedno. Uvek popularna vestern-priča o tuđinima koji otimaju naš novac takođe je deo političkog folklora u Vojvodini. Sva femkanja oko vojvođanske autonomije, uz realno tešku ekonomsku situaciju, samo će uvećati frustracije koje se, navodno, žele umanjiti. Ukoliko pojedinci iz političkih kula od slonove kosti po Beogradu, pozivajući se na iskustvo, zaista vide secesiju Vojvodine kao mogućnost, oni bi među prvima trebali „preventivno“ pozivati na vojvođansku autonomnost. Dok istinski secesionistički vragovi ne odnesu svu parlamentarnu šalu i razonodu. Ova mogućnost je, naravno, budalaština, ali činjenica da su oni najuplašeniji istovremeno i najveći protivnici autonomije Vojvodine govori o slabom sećanju i kratkoj pameti dotičnih. To je posebno interesantno kod političkih partija koje su posebno intimno i glasno zainteresovane za granice države Srbije. Uporno odbijanje da se ove granice čuvaju labavljenjem a ne zaoštravanjem unutrašnjih odnosa, neodoljivo je u svojoj kratkovidosti. Nije neophodno biti Ajnštajn da bi se neke posledice ipak predvidele. I hormonima napumpani tinejdžeri već znaju da, ukoliko želimo sačuvati devojku, valja joj dati malo – autonomije. Da li ples centralističkog leptira nad Beogradom može nenameravano proizvesti secesionističke tajfune nad isušenim panonskim morem? Najverovatnije ne može. Ali iz promašenih argumenata po tom pitanju se o političkim elitama svejedno može mnogo toga naučiti. Kao kada u genijalnom „Annie Hall“ (1977) Vudi Alen spominje one školske drugove koji jednostavno uvek daju pogrešne odgovore.