Babe, žabe i korona virusi

Naime, 2010, tokom ratova u Iraku i Avganistanu, poginulo je 3.482 aktivna pripadnika američke vojske.

Na ukupno 1,4 miliona američkih vojnika i pratećeg osoblja, ovo je bila stopa od oko 2,4 smrti na 1.000 ljudi.

Dok je te iste 2010. stopa smrtnosti u celoj populaciji SAD po kućama bila više od tri puta veća – 8,2 smrti na 1.000 ljudi.

Drugim rečima, ispalo je tri puta bezbednije biti u vojsci ili na frontu, nego naprosto živeti u Americi. Kako to?

Pa, tako što nije tako.

U pitanju je popularna statistička manipulacija medija i političara, a koju je ponajbolje nazvati – poređenjem baba i žaba.

Dakle, praksom upoređivanja međusobno neuporedivih ili nesamerljivih stvari.

U ovom primeru komparacije vojno aktivnog i celokupnog stanovništva, radi se o dve sasvim različite populacije poput poslovičnih baba i žaba.

Profesionalni pripadnici vojske obično su ljudi koji su mladi, dobrog zdravlja, koji neprekidno vežbaju, pažljivo se hrane, imaju obezbeđenu zdravstvenu zaštitu itd.

Dok se u onoj celokupnoj američkoj populaciji nalaze i ljudi koji su starije osobe, hronični bolesnici, beskućnici, zavisnici od alkohola i droga, konzumenti brze hrane, organizovani kriminalci, telohranitelji, opasni vozači, preterano smeli motociklisti, perači prozora na oblakoderima i rizični drugi.

Iako na prvi pogled ne deluje tako, ove dve populacije jednostavno su neuporedive – iako njihova komparacija pravi zgodan naslov u novinama.

Ili, o čemu je ovaj sociolog i kolumnista nedavno pisao za sjajni portal Cenzolovka, u vestima se mogla čuti ili pročitati (lažna) vest da je 2014. bila godina sa najviše nastradalih u avionskim nesrećama u istoriji.

Te godine, pala su dva aviona Malezija erlajnsa (jedan je misteriozno nestao, a drugog je oborila ruska raketa), a pali su i avioni u Maliju, Tajvanu, Iranu itd, sa ukupno 1.183 ljudske žrtve.

Ako prosto uporedimo žrtve avionskih nesreća iz npr. 1955. godine (560 žrtava) ili pak 1984. godine (676 žrtava), moglo bi se zaključiti da je letenje avionom postalo opasnije u 21. veku.

Međutim, i ovo su samo još jedne babe i žabe.

Zašto?

Prvo, zato što danas ima neuporedivo više komercijalnih letova i letećih putnika nego 1950-ih.

I, drugo, zato što danas avioni imaju mnogo veći kapacitet putnika (pa i više žrtava ako zarade kvar ili rusku raketu).

Prave brojke za upoređivanje zato treba da budu brojevi postradalih na milion putnika ili na milion pređenih milja.

Što je već statistika koja pokazuje da su letovi avionom vremenom postali mnogo bezbedniji.

Zašto je sve ovo važno?

Zato što u tekućoj pandemiji mnogi ljudi mahnito čitaju, prate i upoređuju statistike, odnosno brojeve, procente i grafikone onih obolelih, aktivnih, izlečenih, preminulih, ili osoba na respiratorima zbog kovida 19.

I koji tada, nesvesno, takođe upoređuju babe i žabe.

Na primer, upoređuju se brojevi preminulih od španskog gripa (između 17 i 50 miliona žrtava) i od kovida 19 (oko 700.000 žrtava dosad), koji bi ovu pandemiju otpisali kao komparativno beznačajniju.

A navedeno poređenje predstavlja komparaciju baba i žaba, i to iz gomiletine razloga.

Prvo, pandemija španskog gripa trajala je pune dve godine (od februara 1918. do aprila 1920), a pandemija koronavirusa traje pet meseci (od marta 2020).

Drugo, svet izgleda potpuno i nesamerljivo drugačije 1918. i 2020. godine, po broju stanovnika (oko 1,8 milijardi nasuprot 7,8 milijardi ljudi), ali i po stopama globalne trgovine, saobraćaja i ostalog.

Treće, 1918. svet je izašao iz svetskog rata, a planeta danas živi svojevrsni Dugi mir.

Najzad, znanja iz medicinskih i drugih nauka, dostupnost zdravstvene zaštite, kao i informacija posredstvom medija (televizija, internet) danas su doslovno neuporedivi sa početkom 20. veka.

Slično tome, ljudi će komotno upoređivati brojeve preminulih od kancera ili dijabetesa sa preminulima od korona virusa.

Zaista, samo 2016. na svetu je od dijabetesa preminulo oko 1,6 miliona ljudi (a spomenutih 700 hiljada od kovida 19).

Svetska zdravstvena organizacija procenila je da od dijabetesa boluje oko 415 miliona ljudi (od korona virusa trenutno boluje oko 18 miliona).

U Srbiji, od dijabetesa godišnje umre oko 3.000 osoba, a boluje približno 750 hiljada osoba (dok je od kovida 19 u Srbiji preminulo oko 600 ljudi, i potvrđeno je oko 27 hiljada obolelih od početka pandemije).

Da li je onda, umesto izolacija, karantina, policijskih časova, socijalnih distanciranja, mrskih maski i pranja ruku, suvislije zabraniti – slatko?

Beli šećer i slatkiše?

Gazirana pića, čokolade, krempite, krofne i baklave?

Iznova, u pitanju su babe i žabe.

Dijabetes je hronična, dakle, dugotrajna (hronos znači vreme) bolest, dok je kovid 19 akutna bolest (SARS u nazivu virusa znači Teški akutni respiratorni sindrom).

I, što je još važnije, dijabetes (kao i srčane bolesti, moždani udar ili kancer) je neprenosiva, a kovid 19 je (visoko) – zarazna bolest.

Globalni porast hroničnih bolesti dovodi se u vezu sa pušenjem, alkoholom, fizičkom neaktivnošću i nezdravom hranom, ali se one jednostavno ne mogu preneti sa čoveka na čoveka.

Bar ako izuzmemo dodavanje prženih krompirića za ručkom tokom više godina ili decenija.

I upravo zbog zaraznog i akutnog (a ne neprenosivog i hroničnog) karaktera ove bolesti, i te kako jesu neophodne mere koje će smanjiti – zarazu.

Danas smo svedoci i krajnje morbidnih ili nekrofilnih top lista među državama u vezi sa pandemijom koronavirusa.

Neobično bizarno volimo da u apsolutnim brojevima upoređujemo preminule od kovoda-19 u nekakvoj Kini, Belgiji, Sjedinjenim Državama, Italiji, Brazilu, Indiji, Nemačkoj, Švedskoj, Španiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj ili Srbiji, sve trenirajući sopstvene stereotipe i predrasude usput.

Umesto da tim zaraznim povodom npr. upoređujemo slične regione, ili možda milionski slične gradove.

Čak je i metrika o broju preminulih na milion stanovnika ilustrativnija i relevantnija. I prema kojoj je zapravo koronavirusno teže u Belgiji nego u Americi, Velikoj Britaniji nego u Italiji, Švedskoj nego u Francuskoj, i Nemačkoj nego u Bosni i Hercegovini.

Bez nekakve perspektive i konteksta, šta tačno znači 160 hiljada preminulih u Americi nasuprot 15 hiljada u Rusiji?

Ili 46 hiljada mrtvih u Velikoj Britaniji, a 39 hiljada u Indiji? A devet hiljada u Belgiji, te 94 hiljade u Brazilu? 130 mrtvih u Sloveniji, 150 u Hrvatskoj, a 600 u Srbiji?

Kad su sve ove države toliko međusobno različite po broju i po gustini stanovnika, po udelu urbane i ruralne populacije, po stepenu društvenog razvoja, stopama obrazovanja, kvalitetu zdravstvene zaštite?

Ovo više nisu babe i žabe, već žirafe i stiropori po tome koliko se one međusobno razlikuju kao države i društva.

Dođavola, mediji će radi klikabilnih naslova komotno upoređivati i žrtve koronavirusa sa npr. američkim žrtvama u Vijetnamu (ili japanskim žrtvama u Hirošimi), iako sve to nikakve veze jedno sa drugim nema.

Najzad, ovakva poređenja baba i žaba podvaljuju nam i mimo korona virusa.

Ona se komotno praktikuju svaki put kad iste države banalno statistički upoređujemo kroz istoriju, pa i kada više država upoređujemo u sadašnjosti.

Neki podaci tada jesu instruktivni i ilustrativni, ali drugi su zato krajnje varljivi i kvarni.

Bez razumevanja društvenog i istorijskog konteksta, možemo li zaista uporediti npr. udeo obolelih od HIV u Srbiji (0,038 odsto) i u Bocvani (22 odsto)?

I biti zadovoljni jer smo tim povodom jedno 578 puta bolji od Bocvane? Ako već ne možemo, zašto onda baš ovako upoređujemo brojeve nezaposlenih među državama? Pušača? Lekara? Doktora nauka?

Tinejdžerskih trudnoća?

U Americi, Japanu, Saudijskoj Arabiji, Kini, Sudanu, Venecueli, Švedskoj i Srbiji?

Sve su to komparativne statistike baba i žaba, a koje nam se opet periodično serviraju po medijima.

Šta, uostalom, znači podatak da je Srbija u prvom kvartalu 2020. ostvarila privredni rast od pet odsto, a Nemačka od samo dva odsto?

Ništa ili bar ne mnogo – ukoliko (sa)znamo da je nemačka privreda tačno 75 puta veća od srpske.

Dakle, sa bruto domaćim proizvodom od 3.900.000 miliona dolara (Nemačka) nasuprot 51.500 miliona dolara (Srbija)?

Ili ako je kupovna moć Nemaca 2,87 puta veća od kupovne moći građana Srbije? Šta je statistika, a šta realan život?

Frazu ili idiom porediti babe i žabe imaju i drugi jezici, a ne samo onaj srpskohrvatski.

Kaže se porediti jabuke i pomorandže na engleskom jeziku, jabuke i kruške na francuskom i italijanskom, pomorandže i banane na portugalskom, puter i med na velškom, toplo i mekano na ruskom, te porediti babe i mitraljeze na rumunskom jeziku (sjajno!).

Ili frogs and grandmothers na jeziku Vuka Draškovića. Pa ipak, ljudi neobično vole brojeve i procente jer im deluju nekako jednostavno.

Dok se uredno mršte na nekakve komplikovane istorijske, društvene i kulturne kontekste. Davaj brojku i procenat, pa da vidimo ko nosi vodu, a ko malter.

Ko okreće antenu, a ko viče ne valja sa krova, i ko vozi traktor, a ko otvara kapiju u toj geopolitici! Ali, društva su naprosto veoma kompikovane tvari.

Zgodna prva lekcija u priručniku te statističke pismenosti zato je sledeća: valja se mašiti za digitron svaki put kad čujemo frazu da je Srbija lider u regionu ili prva u Evropi po bilo čemu dobrom (ili lošem, svejedno).

I kritički se zapitati da li to možda upoređujemo nešto što je – neuporedivo.