Biće da omladina u Srbiji uopšte nije tradicionalna, apatična i zatucana, kako su nas ubeđivali godinama

Međutim, domaća rakija, (centralnoazijski) kajmak, „ruska“ (francuska) salata, te cicvara i ajvar (sa američkim kukuruzom i paprikom) su jedno, a tradicionalizam je nešto sasvim drugo. Pogledajmo ovih dana u naše novokomponovano orijentisane proslave i praznike od slava i Božića do venčanja i sahrana, i koji se narajcano ponose svojom (izmišljenom) tradicijom umesto modernošću. Ili u raspojasanu kritiku „uvoznih“ praznika poput Dana zaljubljenih ili Noći veštica, pa deder svetog Trifuna ili svetog Luku iz astronomski pogrešnog kalendara protivu mrske Amerike. Dođavola, bogougodni doček Nove godine sada organizuje i jedan – manastir (Ribnica). Nećemo komercijalizaciju, zabavu i razonodu, zlo i naopako, već jedino svetosavlje sa suvim granjem na braniku automobila i otadžbine.

A društvena funkcija svakog praznika od kada je sveta i veka, i mnogo pre organizovane religije, sastoji se u sledećem. Da se ljudi, srodnici i prijatelji, naprosto okupe, provesele, porazgovaraju i nešto popiju i pojedu usput. I tako je bilo od kada je sociolog Emil Dirkem izučavao „primitivnu“ religiju Aboridžina koji su tada (1912) još uvek živeli kao u Kamenom dobu. I šta je tačno pogrešno u tome? Međutim, šta nam se kolektivno dogodilo, pa biti moderan više nije – kul? Društveno vreme je nelinearno, pa su bake u Iranu studirale i nosile mini suknje, a njihove unuke to ne smeju. I zato, šta je uopšte ta mrska – modernost? Ovaj termin vodi poreklo od latinskog prideva „modernus“, što znači „današnji“ ili „sadašnji“, koji se pojavio u ranom srednjem veku, uglavnom u vezi sa crkvenim pitanjima. Koncepti „modernosti“ i „modernog“ razvijali su se u kontrastu prema „drevnom“, „paganskom“ i „antičkom“, odnosno sproću antičkog znanja, institucija i umetnosti. Paradoksalno, ali biti „moderan“ svojevremeno je značilo biti „srednjovekovan“, a nasuprot klasičnoj antici.

Međutim, kasnije je ovo značenje modernosti promenjeno. U periodima prosvetiteljstva i romantizma ono dobija značenje koje ima i danas, a to je oznaka za „novi vek“ ili za period koji je u oštrom kontrastu sa srednjim vekom. I postaje naziv za nove oblike društvene organizacije, privrede i kulture koji su suprotstavljeni „tradicionalnom“, feudalnom, seljačkom i tome slično. Dovode se u pitanje i kraljevi, i vlastela, i popovi, dok modernost odlikuju racionalizam, objektivizam i individualizam, tako da religija i tradicija postaju deo privatne, a ne javne sfere. Nije moguće odrediti kada modernost tačno počinje, ali se ona kao pogled na svet verovatno pojavljuje u Evropi u 16. i 17. veku. Tada se međusobno spajaju tri ključne društvene promene, uvodeći novi društveni poredak ili moderni svet, a to su: širenje naučnog i humanističkog znanja, uspon kapitalizma, i rast snažnih centralizovanih država. Fokus na znanje, kapitalizam i državu ostaje u središtu „projekta modernosti“, iako ovi aspekti vremenom prolaze kroz mnoge promene i preispitivanja.

Činjenica je da modernost razgrađuje tradicionalni svet u kojem je smisao života bio jasan, zadat i nepromenljiv. Šatro topli i salašarski odnosi u proširenim porodicama ustupaju mesto individualnim postignućima, pravima i slobodama, kao i struji i železnici. Modernost donosi i „raščaravanje sveta“, kako je to nazvao sociolog Maks Veber. Svet više nije bio magičan ili fatalan, već ga je postalo moguće objasniti i razumeti. Prelomni trenutak u istoriji čovečanstva zato je bilo prosvetiteljstvo, nakon čega su ljudi na Zapadu počeli da misle o sebi na bitno drugačije načine. I zahtevali „knjige, a ne zvona i praporce“ uz smatranje da je društvo na progresivnoj putanji, kao i da je kroz racionalne i naučne napore moguće da se uzdigne na viši stepen razvoja i blagostanja. Za razliku od predmodernog pojedinca koji je sebe posmatrao relativno statično, kroz mitove i religijska verovanja, moderni čovek se sve više oslanjao na principe humanizma i nauke. Ovo se jasno ogleda i u književnosti i umetnostima, kao što su npr. uspon portreta u slikarstvu, proliferacija ličnih dnevnika ili samosvesnih junaka poput Šekspirovog Hamleta (iz 1600. godine). Pogledajmo u svu tu književnost i poeziju o zatucanosti i uskogrudosti malog tradicionalnog mesta od 18. veka do Brusa Springstina.

Karl Marks je bio među prvim društvenim naučnicima koji su koristili pridev „moderni“, pišući o „modernom buržoaskom društvu“, „modernoj velikoj industriji“ i „modernim radnicima – proletarijatu“. A Jirgen Habermas je tvrdio da mnogi temelji modernog društvenog života zapravo počivaju na novim prilikama za debatu, dijalog i raspravu u „javnoj sferi“. On je dokazao da se javna sfera pojavila u mnogim institucijama tokom 18. veka, od salona intelektualaca do kafea koje su posećivali umetnici, trgovci, bankari i političari, gde su razvijani novi stilovi i prakse komunikacije. Zajedno sa rastom pismenosti i novina, u ovim kafanskim prostorima odvijaše se diskusije i razmene informacija, i dolazi do širenja novih ukusa, vrednosti i normi ponašanja, kreirajući standarde za ono što je „u modi“, „novo“, odnosno „moderno“.

Ipak, istraživanje modernosti kao načina života mahom je bilo ograničeno na estetiku i umetnosti (poput modernizma u arhitekturi). Prva značajna upotreba ovog pojma bila je u debati u Francuskoj s kraja 17. veka, poznatoj kao „Spor između starih i modernih“ („La querelle des anciens et modernes“) oko pitanja da li su tada savremene umetnosti i prirodne nauke jednake ili slične vrednosti onima iz antičkog doba. Na nemačkom govornom području, modernost se kao pojam pojavio tek krajem 19. veka preko reči „Moderna“ (Die Moderne), te se govorilo o „berlinskoj moderni“, „bečkoj moderni“ itd. Sredinom 19. veka, u Francuskoj se pojavljuje još jedna estetika modernog i to kao opšti stav prema savremenom svetu. Prema Šarlu Bodleru, „modernost je nešto prolazno i nestalno“ nasuprot „večitom i nepokretnom“, dok je Artur Rembo isticao da „Čovek mora da bude apsolutno moderan“. U tom trenutku istorije, najzad dolazi do moderne opozicije prema „tradiciji“ kao jalovim, prevaziđenim i staromodnim obrascima društvenog života.

Modernost i modernizacija predstavljaju dugotrajni proces prelaska iz tradicionalnog, ruralnog, staleškog i agrarnog ka onom sekularnom, urbanom, demokratskom i industrijskom, odnosno modernom društvu od 16. do 19. veka. A šta je tačno pogrešno i kvarno u tome? Uz par hrabrih izuzetaka, proces modernizacije na jugoslovenskom prostoru započeo je tek u SFR Jugoslaviji sa elektrifikacijom, industrijalizacijom, birokratizacijom i urbanizacijom, ali i temeljnom transformacijom društvenog života i vaskolike kulture i obrazovanja. Zašto onda odbijamo da budemo i postanemo – moderni? Modernost jesu i industrija i mini suknje, i javna sfera i mašina za pranje sudova, i univerzalna ljudska prava i kosmopolitizam, demokratija i participacija, pismenost i masovni mediji, i urbana civilizacija umesto izmaštane topline proširene porodice na salašu i pratećoj slami. Uz sva otuđenja radnog čoveka i gvozdene kaveze birokratije, modernost ostaje beg od bespomoćnosti, neznanja, autokratije i mraka.

I zato, studentkinje i studenti širom gradova naše Republike ponajbolje demonstriraju šta znači biti moderan. Oni vraćaju modernost u modu. Jer, biće da omladina u Srbiji uopšte nije tradicionalna, apatična i zatucana, kako su nas ubeđivali godinama. I zato ih preziru režimski desničari. Studenti su uspeli da, umesto jednoumlja, u Srbiju vrate kritiku i dijalog, a što je ključna odlika modernog društva. Svaka čast našoj „tradicionalnoj“ trpezi za praznike, ali umemo li bolje od toga? Srećna moderna Nova godina!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.