Biti uzbudljiv

Kultura i umetnost su, naravno, paradigme ovog fenomena. Od Maneovog „Doručka na travi“ do Dišanove „Fontane“, pa i unazad sve do Praksitela, koji je u 4. veku pre nove ere prvi razodenuo ženski kip – istorija umetnosti se može iznova napisati kao istorija pokušaja da se bude zanimljiv. Popularna kultura, kao da i ne pokušava ništa drugo osim da bude uzbudljiva sa svojim eksplozijama helikoptera u filmovima i bludničenju po rokenrol stihovima i video-spotovima. Čak i u nauci, čiji bi delatnici morali biti motivisani potragom za istinom, a ne za zanimljivošću, dotični isuviše često žele samo da im ne bude dosadno. A najveći, najuticajniji i najcitiraniji naučnici, kao npr. Darvin, Marks ili Frojd, bili su sve samo ne dosadni. U svojim teorijama, naravno, inače su bili fin i pristojan svet, osim Marksa. Dobro, i Frojda.

Ono što važi za uzbudljivost uradaka i minulog rada ovih naučnih superheroja, važi i za zanimljivost običnih tekstova po novinama ili internetu. „Fusnote“ br. 57 („Zarazna viralnost“) već su drobile o tome šta čini dobru priču dobrom (za neredovne, to su: etos, patos i logos), ali sada je poenta u neodoljivoj privlačnosti te uzbudljivosti. Novi tekst o tome da izvesna travka iz neke od-boga-zaboravljene džungle pomaže gubitku kilograma? Davaj. Članak o sedamnaest tipova ženskog orgazma? Samo napred. Ako dečurliji puštamo „Beli album“ unatraške, postaće pametnija? Izuzetno. Kakvi muškarci najlakše osvajaju ženska srca? Guta(j)mo, i tako dalje. Čak i ako nam kritičko mišljenje nije u izbeglištvu, pa duboko u sebi znamo da su ovo budalaštine – prstić će nam nepopravljivo kliziti ka „kliku“. Naime, i zanimljivost je staro dobro grešno zadovoljstvo, poput 150 km/h na auto-putu ili ljubavnice u krajputaškom motelu. Uzbudljivost je uzbudljiva.

Sociolog Marej Dejvis je u jednom radu iz 1971. godine pokušao da osnuje „sociologiju interesantnog“, kao podvrstu sociologije znanja. Verovatno na oduševljenje svih onih studenata kojima uvaljuju „suvoparnu“ sociologiju na prvim godinama studija i koji ne (sa)znaju šta će sa njom. I pitao se kako sociološki razlikovati teorije koje su interesantne i teorije koje nisu interesantne. Njegov odgovor je bio jednostavan koliko i genijalan: interesantne teorije su one koje negiraju pretpostavke publike kojoj su namenjene, a neinteresantne teorije potvrđuju pretpostavke publike. Drugim rečima, oni štreberi koji mukotrpno i minuciozno potvrđuju postojeće teorije se brzo zaboravljaju, a loši đaci koji opovrgavaju naše postojeće ideje i uverenja (p)ostaju legende.

Šta je, dakle, sadržaj te uzbudljivosti? Kako privući pažnju? Spomenuti Berkman ovo izvrsno sumira na sledeći način: valja tvrditi da je nešto što smo mislili da je dobro zapravo loše – ili obrnuto, da je loše zapravo dobro. Ili, na primer, tvrditi da je neki navodno individualni fenomen zapravo kolektivni. Možemo navoditi i da su nekoliko prividno različitih stvari zapravo deo jedne te iste stvari ili procesa. Sve su to procesi koji zagolicaju naše čulo za interesantno. Tako je, naime, Darvin tvrdio i pokazao da sva živa bića imaju isto poreklo i da su nastala istim procesom spore evolucije prirodnom selekcijom. S druge strane, Marks je bio isticao da je kapitalizam zapravo loš, a sukob i dobar i neizbežan. I redukovao je mnoge fenomene na njihove bazično ekonomske komponente. Slično tome, i Frojd je navodio da su naši strahovi, neuroze, fantazije i omaške u govoru – deo jedne te iste stvari. Druga je tema što je ta stvar za njega bila erotska želja za rođenom majkom. Međutim, ovi velikani su za svoje zanimljive ideje ponudili ozbiljne dokaze i puno rada, napora i truda. Šta ćemo sa gomiletinom onih koji to nisu ponudili, odnosno koji su (is)prazni, i samo zanimljivi? Drugim rečima, šta je sa politikom?

Zanimljivost ili uzbudljivost je takođe važan element (svako)dnevne politike, kao i političke privlačnosti. Uostalom, saga o formiranju najnovije Vlade Srbije ima izražen dramski aspekt, čak i ako je rasplet i poznat i već viđen. Šta su svi ti ceremonijalni sastanci i bistrenje svake reči iz potonjih izjava ako ne puka infuzija teatralnosti da bi se zadržala pažnja gledalaca? Politički uspeh i ideološki veleobrt Aleksandra Vučića moguće je protumačiti i kao izraz činjenice da je konačno postao – zanimljiv. I njegove političke izjave i ponašanje povezuju nepovezivo, dok izvrću percepciju dobra i zla. Kao što i uporno negiraju pretpostavke publike. Uz to, i čerčilovsko obećanje „krvi, znoja i suza“ može delovati sveže, ako su sa druge strane potoci mleka i meda. Uveliko iskorišćeni, a nipošto ostvareni, naravno. S tim u vezi, sastojci upokojenog DOS-a, oličeni u Vojislavu Koštunici, Borisu Tadiću, Draganu Đilasu i Čedomiru Jovanoviću, deluju sve samo ne zanimljivo ili uzbudljivo. U tome je suština opaske o potrošenosti ili manične potrage za „novim ljudima“ kao gladi za nečim, dovraga, interesantnim. I ako dotični žele da se vrate u politiku kao ozbiljni(ji) igrači, prvo moraju da povrate zanimljivost. Jer niko ne voli da mu bude dosadno. Nije dovoljno biti uzbuđen, važno je i biti uzbudljiv.

„Odvažne tvrdnje zahtevaju izuzetne dokaze“, glasila je i glasi Hjumova skeptička maksima. Koga briga, kada su tvrdnje zanimljive, dodaće prokletinja koja nam je smeštena među ušima. Drugim rečima, problem sa ljudskom životinjom gladnom zanimljivosti je taj što često brka istinu i interesantnost. Ili pak istinu izbacuje kroz prozor čim je nešto dovoljno uzbudljivo. Čak i u naučnim časopisima u poslednjih par decenija ili više postoji trend da se naučni radovi sa atraktivnim naslovima objavljuju brže i efikasnije. Kada je reč o pseudonaukama poput „alternativne medicine“, ponekad deluje da što su tvrdnje sumanutije i apsurdnije – dakle, zanimljivije – biće spremnije progutane pod prdežom mozga od maksime „ima tu nešto“. A višemilenijumski trend da se atraktivne političke poruke prihvataju spremnije od onih koje su dosadne naziva se, naprosto, politikom. I zato, „Obračunaćemo se sa tajkunima“ ili „5 načina da je dovedete do orgazma“ svejedno, istinitost postaje nebitna ako tvrdnja pritiska naše dugmiće na barometru uzbudljivosti. A takva praksa može da bude neproduktivna, koliko i opasna. Jer mnoga je uzbudljivost političkih ideja dovela do ekonomskog kolapsa, ratova i holokausta. I zato, „Da, zanimljivo. Ali da li je istinito?“ mora biti pitanje na usnama svakog politički odgovornog građanina. Uostalom, umesto u politici i (pseudo)nauci, probajmo da pronađemo zanimljivost u novoj hrani ili filmu, a uzbudljivost da pronađemo u krevetu. A sačuvajmo arbitar istine i dokaza za sve ostalo.