Bliži istok

Naime, palestinska sirotinja u pojasu Gaze danas živi u svojevrsnom getu, kao talac i palestinskog i izraelskog kleronacionalizma. Baš kao i srpska sirotinja na Kosovu, kao talac onog srpskog i albanskog.

Ovi ljudi egzistencijalno zavise od politike oko graničnih prelaza (kontrolnih punktova) i dokumenata, odnosno dostave struje, hrane, i lekova, dok njihovim životima zapravo upravljaju prebogati i dobro naoružani lokalni moćnici.

Jer, i vođe Hamasa su milioneri koji preusmeravaju (evropsku) humanitarnu pomoć za Palestince na svoje privatne račune u banci. Dok se usput zaklinju u veru i boga, a što oduvek predstavlja izgovor za razna nepočinstva i bahate vile na Gazivodama.

PARALELE

U čemu je razlika između slogana Kosovo je Srbija i Sloboda za Palestinu?

U svojoj suštini, u pitanju je sloboda od (uprave) Albanaca, odnosno Izraelaca na toj namučenoj zemlji.

Veli Hamas u svom programu, Palestina će biti „slobodna od reke do mora“ (reke Jordan i Sredozemnog mora).

Isto kao i Srbija „cela“ „od Horgoša do Dragaša“, zar ne? Pa onda Dogodine u Prizrenu.

Dok niko ne govori šta ćemo tačno sa mrskim Jevrejima i još mrskijim „Šiptarima“ tim povodom?

Ili, šta je Zajednica srpskih opština ako ne pokušaj – SAO Palestine kao najnovije Krajine? I koja je danas takođe rascepkana i po enklavama, od Zapadne obale do pojasa Gaze?

Dok postoje i mnoga izraelska naselja ili kolonije na „okupiranim područjima“, kao politika izmene etničke strukture ili indirektnog etničkog čišćenja.

Te mnogi Palestinci, kao i Srbi, danas rasprodaju svoja imanja i napuštaju ove prostore. A onda opet, stanovnici tog „pojasa severa Kosova“ godinama ne plaćaju račune za struju – i plaća ih država Kosovo, slično kao što su Izraelci do juče doturali struju i ostalo za stanovnike Gaze.

Izrael se još 2005. u potpunosti povukao iz pojasa Gaze, prepustivši samoupravu Palestincima.

I koji zatim odabiraju baš teroristički Hamas za svoje političke predstavnike. Hamas više nije ni održavao izbore, ali je zato likvidirao umerene lidere poput palestinskih Olivera Ivanovića.

Slično tome, nakon Briselskog sporazuma, i Srbija i Kosovo se faktički povlače sa severa Kosova, i takođe prepuštaju samoupravu tamošnjem stanovništvu.

Međutim, Srbija zadržava svoj politički uticaj preko Srpske liste, dok Kosovo gradualno vraća svoje oružane snage na Sever.

I grubo postavlja Albance za gradonačelnike u opštinama sa srpskom većinom, uz nasumične pretrese i hapšenja poput izraelskog pritiska na stanovnike ovog balkanskog pojasa Gaze.

Dok je, poput Hamasa, i Srbija odbijala mirovne sporazume od Rambujea do Ahtisarijevog plana. A koji su kosovskim Srbima donosili mnogo više slobode i autonomije od današnjih ponuda na pregovaračkom astalu.

GAZ(IVODE)A

Sporazum iz Osla (1993) između Palestine i Izraela je nažalost ispao jednako mrtvorođen kao i Briselski sporazum (2013) ili Ohridski sporazum (2023) između Srbije i Kosova.

Sa idejom o podeli Kosova, odnosno razmeni teritorija, Aleksandar Vučić i Hašim Tači su eventualno mogli da postanu balkanski Jaser Arafat i Jicak Rabin. Pa i da okače mirovnog Nobela na rever ili u svoj CV. Nije uspelo.

Srpska lista možda nije Hamas, ali se opet dešava i tragično sledeće. Do zuba naoružani paravojnici izvesnog Radoičića nedavno upadaju na Kosovo i napadaju kosovske policajce kod Banjske. Njihovo opravdanje bio je višegodišnji „Kurtijev teror“. Isto kao što i Palestinci svoje terorističke i samoubilačke napade pravdaju represijom Izraela.

Pa je samo ustao goloruki narod – sa kalašnjikovima, minobacačima, granatama i zoljama u tim golim rukama.

A država Srbija od njih pravi mučenike za veru i naciju po bilbordima, i sa klasičnom muzikom sa radija na dan žalosti.

Da li onda treba da iznenađuju simpatije građana Srbije prema Palestincima, iako su u pitanju mrski muslimani, šejtan ih odneo?

Najmrskiji od svih su nam – Amerikanci, pa deder palestinsku zastavu na patriotski Tviter.

Jesu li Zvečan, Leposavić, Zubin Potok i severna Kosovska Mitrovica zaista srpski „pojas Gaze“, a enklave poput Gračanice, Vučitrna ili Štrpca srpska „Zapadna obala“?

Govorimo li o Gazivodama ili o Gazi?

Međutim, ko su zaista Palestinci (ili Indijanci) u našim krvavim sukobima oko tla?

Pa, i Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK) je moguće reinterpretirati kao Palestinsku oslobodilačku organizaciju (PLO). To jest, kao borce za slobodu Palestine (Kosova), od višedecenijske represije, progona, ponižavanja i aparthejda.

Uostalom, politički zatvorenik Kurti je u mladosti, uz dredove, sigurno furao i arafatku.

„Teroristi“ su prvo bili OVK za Srbiju, a danas su to Radoičićevi banditi za Kosovo.

I da li to Srbija najzad treba da prizna de fakto nezavisnost Kosova, poput Izraela nezavisnost Palestine?

Ili ćemo to Gazu možda najbolje prepoznati u Sarajevu, čiji su građani bili pod višegodišnjom opsadom i granatiranjem od srpskih snaga, bez struje, vode i telefona?

Naprosto, Palestinci postaju globalno (i lokalno) zgodni simbol za svakoga ko se oseća(o) potlačeno, napadnuto ili samom sebi prepušteno.

Dok se za Palestince od krvi i mesa tačno fućka i Zapadu, i Rusima, kao i Arapima. I Balkancima, hajde da se ne foliramo.

„SRPSKI JERUSALIM“

Bliski istok nam je bliži i zbog ratova 1990-ih. Zbog našeg popularnog sporta crtanja granica, i trajnog primirja umesto mira.

Prisetimo se, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman su u martu 1991, u Karađorđevu u Vojvodini, bili dogovarali podelu Bosne i Hercegovine po etničkim i verskim linijama. A poput Bejruta, Nikozije i Belfasta svojevremeno, imamo čak i podeljene gradove – Jerusalim, kao i Kosovsku (nekad Titovu) Mitrovicu.

Međutim, nema te alhemije koja bi nacrtala etnički i verski korektnu granicu po karađorđevskim salvetama, odnosno teritorijama, susedstvima i ulicama.

Uostalom, danas u samom Izraelu živi oko 1,6 miliona Palestinaca (ili 20 odsto stanovnika).

Zamisao o razgraničenju kao etnički čistoj granici među fraktalima međupovezanih etničkih grupa je kvadratura kruga, odnosno nerešiv geometrijski problem.

Ne trebaju nama lekcije sa Bliskog istoka, već pogled u sopstveno dvorište ili ogledalo.

Bliskoistočni bogovi su nam svedok, memorandumi i slične idejice o zameni teritorija, „humanom preseljenju“ i ispravljanju istorijskih nepravdi, redovno završavaju u ratu.

Dok nema ni te oslobodilačke, nacionalne, verske ili istorijske ideje koja može opravdati ratne zločine.

Trebaju nam promena paradigme, odnosno razvoj i modernizacija naših društava iznutra; u dubinu, a ne u širinu već jednom.

Dakle, počeo je najnoviji rat između Izraela i Palestine na Bliskom istoku. A Kosovo kao stvarni ili pak mitološki „srpski Jerusalim“ jeste svojevrsni Bliski istok na Balkanu. I koji se zloslutno približio i Evropi, pa otuda svi ti Lajčaci, Eskobari i Ursule fon der Lajen što mekano zavrću ruke Beogradu i Prištini.

Upad naoružane paravojske kod Banjske je promenio pravila igre slično kao i upad terorista Hamasa u Izrael. Svaka analogija je kilava, osim kada nije. Narajcano teritorijalni, verski, etnički i kolonijalni princip je isti, a ostalo su poslovične nijanse.

Najzad, punktovi, barikade, granice, kao i istorije, zaveti i svetinje – sve je to samo (ne)vešti izgovor za odabir smrti umesto života, jednog jedinog koji imamo.

„Izraelci su poznati po tome što vole život“, nedavno je poručio vođa Hamasa.

„S druge strane, mi se žrtvujemo. Mi smatramo da su naši mrtvi zapravo mučenici u slavu Alaha, i koji brane njegovu zemlju“, dodao je.

„Pogini“, rekao bi profesor Ković.

Nekom je Istok blizu, a nekom daleko. Nama je blizu. Pa Srbija (sa Rusijom), u sudaru sa Zapadom, danas priželjkuje svoju Intifadu.

A da li zaista želimo Gazu na Balkanu?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.