Blizina i daljina

Zašto računarske kompanije i horde programera imaju tu potrebu da se koncentrišu na jednom fizičkom mestu?

Okej, kalifornijska klima jeste među najprijatnijima na svetu.

Ali su zato i nekretnine u ovoj dolini takođe među najskupljima na planeti Zemlji.

Prosečna cena kuće u tom kompjuteraškom okrugu, Santa Klara, kreće se oko vrtoglavih miliona i po dolara.

Čemu to, ako je danas moguće programirati i od svoje i neuporedivo jeftinije kuće u nekakvom Nju Džersiju ili Nebraski?

Nije li sektor informacionih tehnologija onaj u kojem bismo prvo očekivali da komunikacija na daljinu u potpunosti zameni rad po kancelarijama, umobolne sastanke i mrske susrete licem u lice?

Upravo IT kompanije imaju najbolje alate, programe i aplikacije za onlajn povezivanje ljudi koji su fizički i društveno distancirani, zar ne?

Pa opet, u samoj Silicijumskoj dolini danas rmbači oko pola miliona informaciono-tehnoloških proletera.

I da, naravno da su mnogi programeri širom planete, pa i oni u Novom Sadu ili Beogradu, danas udaljeno angažovani od belosvetskih kompanija kao spoljni saradnici ili jeftina inženjerska snaga (bar za standarde Silicijumske doline) po našim poluperiferijskim zemljama.

Međutim, čak i oni najčešće sede i drndaju svoje kompjutere zajedno po kancelarijama, firmama i naučno-tehnološkim parkovima.

Dok su famozni digitalni nomadi najčešće samo lepa zamisao, a u realnosti tek prekarni frilenseri ili honorarci sa ne tako izvesnim radnim mestom.

Oni stvarni informaciono-tehnološki inovatori i majstori, najveća imena IT industrije, i te kako izdašno plaćaju neke od najskupljih kvadrata zemljišta na svetu u Palo Altou ili Menlo Parku, a gde su na samo par hektara upadljivo koncentrisana i sedišta Gugla, Epla, Intela, HP-a, Fejsbuka, Tvitera, Tesle i brojnih sličnih.

Dakle, uprkos činjenici da u IT sektoru ljudi svakako i umeju i mogu da rade na daljinu – ovaj sektor verovatno je najčuveniji primer uspeha i značaja ekstremne fizičke koncentracije ljudskog kapitala u nekoj privredi i društvu.

Paradoks Silicijumske doline pre svega ilustruje značaj susreta licem u lice među ljudima.

I činjenicu da interakcije preko interneta ili na daljinu neće učiniti zastarelim niti izlišnim one fizičke susrete.

A sve to predstavlja i jednu krajnje važnu lekciju za promišljanje naše pandemijske sadašnjosti i budućnosti.

To jest, stvarnosti u kojoj se mnogi od nas srednjeklasnih (ne)srećnika, sa većom ili manjom mukom, navikavaju na život, rad, sastanke i/ili na učenje na daljinu, odnosno na fizičkoj distanci.

Čitavo stoleće, tehnofilni mislioci i raspojasani futuristi uveravali su nas da će novi oblici komunikacije bespovratno promeniti međuljudske odnose.

Telefon i telegraf, radio i televizija, internet i elektronska pošta, te najnoviji Skajp i Zum, sve je to imalo da zameni ljudske susrete po radnim mestima, koncertima, bioskopima i kafanama.

I ništa od toga se nije dogodilo.

Kako to?

Pa tako što, da bi se prevazišla ljudska potreba za susretima licem u lice, naše tehnološke inovacije treba da ukrote milione godina ljudske evolucije.

Uprkos skokovitom napretku, da li će informaciona tehnologija umeti da simulira baš sve one čulne i telesne podražaje koji čine ljudski susret na manje od 1,5 metar distance?

Kontakt očima, brze i sitne promene u izrazu lica, ili u tonu i glasu sagovornika?

Mirise koje emitujemo?

Toplinu zagrljaja ili stiska ruke?

Poljubac?

Hoće li ikada moći da prenese iskustvo rokenrol svirke ili sportske utakmice uživo, tog primordijalnog transa još lovačko-sakupljačkih (i nimalo digitalnih) urođenika?

Smajli u SMS-u ili emotikon na četu svakako pomažu i podmazuju komunikaciju.

Ali nešto je sasvim drugo ljudski osmeh u razgovoru uživo.

Istraživanja pokazuju i da elektronska komunikacija zapravo dodatno ohrabruje komunikaciju licem u lice i obrnuto.

Osobe koje međusobno najviše razgovaraju telefonom istovremeno su i osobe koje žive geografski bliže.

Najčešće susrete uživo organizuju baš one individue koje među sobom najviše komuniciraju onlajn.

A broj fizičkih ili oflajn poslovnih sastanaka posredovanih avionskim saobraćajem doslovno je eksplodirao u proteklih dvadeset godina – i to usred digitalne ili onlajn revolucije!

Dakle, internet jeste učinio planetu globalnim selom.

Ali, samo u smislu da se ljudi više, a ne manje, susreću među sobom i kao po selima – uživo, telesno i fizički blisko.

I u tom grmu leži zec uspeha Silicijumske doline danas, kao i antičke Atine ili srednjovekovnog Bagdada svojevremeno.

Inovacije se koncentrišu na ovakvim mestima zato što se nove ideje rađaju iz posve nedistanciranog fizičkog susreta među ljudima.

Ovu stvar ponajbolje ilustruju novi umetnički pokreti i pravci, a koji su po pravilu geografski koncentrisani na jednom mestu.

Firenca u 15. i 16. veku, Beč u 18. veku, Pariz u 19. veku, Njujork i Holivud u 20. veku, takođe su primeri koncentrisanih lokacija koje su činile da se slikari i vajari, kompozitori, modni kreatori ili režiseri međusobno susreću i zatim stvaraju nešto novo i fantastično.

Isto je i sa naučnim otkrićima na univerzitetima i njihovim kampusima.

I to su koncentrisani mikrosvetovi u kojima se najvažniji kontakti i dalje odvijaju licem u lice, među profesorima, među studentima, kao i između profesora i studenata.

S tim univerzitetima u vezi, i Silicijumska dolina nije postala to što jeste nekako spontano ili slučajno.

Svaka čast mitološkim i romantičnim pričama o omladincima-inovatorima koji su nešto bili čačkali po svojim garažama, pa najednom stvorili najveće svetske IT kompanije.

Ali ne, jer Silicijumska dolina nastaje kao jedan posve planski naučno-tehnološki park Univerziteta Stanford još sredinom 20. veka.

I univerzitetski naučnici, i budući Nobelovci, na ovom mestu otkrivaju tehnologije tranzistora (poluprovodnika), silicijumskog čipa, mikroprocesora i mikrokompjutera.

Famozne start-ap garaže Amazona, Epla i Gugla pristižu mnogo, mnogo kasnije, kad je ova Dolina već uveliko bila prostor izdašnih naučno-tehnoloških inovacija.

To jest, oblast sačinjena od hrpe obrazovanih i kreativnih ljudi koji se baš tu mrdaju, sudaraju i susreću unaokolo.

Snaga Silicijumske doline i danas počiva u obrazovanju ili ljudskom kapitalu, i više od 80 odsto stanovnika Palo Altoa starijih od 25 godina imaju završen fakultet.

Ali, ideje se ne rađaju same od sebe ili u društvenom vakuumu – pa čak i ako je ta ideja vakuumska cev tranzistora iz Silicijumske doline.

Svesno ili ne, ambiciozni programeri, preduzetnici, inovatori i kreativci upravo zato hrle u kalifornijski okrug Santa Klara.

Poput filozofa u Atinu ili slikara u Pariz svojevremeno, privučeni poput noćnih leptira gorućom sijalicom.

I ne pitaju za skupocenu cenu kvadrata ili mesečne stanarine, pošto znaju ili bar osećaju da za taj novac mogu da dobiju nešto mnogo više.

A to je da se na ulici, u prodavnici, kancelariji ili pored aparata na vodu, tj. u susretu sa drugim ljudima, očešu, dodirnu ili sudare sa – dobrom idejom.

Međutim, zahvaljujući korona virusu, utopijska budućnost rada, obrazovanja i razonode od kuće je stigla.

I ispala je jedna mučna distopija.

Šta sad, ako je fizička distanca ili društvena daljina postala ključno epidemiološko pravilo?

Pa ništa, da se strpimo i pridržavamo mera.

Ali pomaže ukoliko razumemo zašto je to tačno nezgodno i toliko teško.

A koliko naivno danas zvuče tehnološki optimisti koji su telefonu, televiziji i internetu predviđali da će zameniti ljudske susrete?

Jer, čim smo fizičke kontakte zbog pandemije 2020. zaista i bili zamenili nekakvim onlajn mudima za bubrege – ne možemo da dočekamo da se vratimo u kafiće i restorane, u pozorišta i na svirke, pa čak i u mrske učionice i proklete kancelarije.

Prisetimo se samo da, i pre pandemije, televizijski prenosi sportskih utakmica nisu ukinuli publiku na stadionima, kao što ni snimci koncerata na VHS ili Jutjubu nisu ukinuli publiku na muzičkim koncertima.

Netfliks nije ugasio bioskope, kao ni Skajp naučne konferencije.

Dok nam pandemijski onlajn koncerti, izložbe, tribine, časovi, predavanja, pa i poslovni sastanci deluju kao – imitacija života.

Zašto?

Zato što tehnologija jednostavno ne može da ukine ljudsku prirodu.

Onda je bolje da tu ljudsku prirodu razumemo, umesto da se divimo sokoćalima iz, pa, Silicijumske doline.

I baš kao što telefon i faks nisu ukinuli porodične ručkove i poslovne sastanke, neće ih ukinuti ni Zum, Gugl Mit ili Skajp, niti bilo koja nova drangulija na daljinu.

Da bi bili uspešni i najbolji u onome što rade, ljudima je neophodna i međusobna fizička blizina.

Kako svedoči i sama Silicijumska dolina, geografska koncentracija ljudi na jednom mestu, poput pčela u košnicama, nešto je i mnogo više od razmene rada i feromona.

U toj tački susreta rađaju se i nove, kreativne i inovativne ideje.

Možda je to jedna od najtežih i najopasnijih nuspojava koronavirusa i prateće fizičke daljine po čovečanstvo.

Preživimo onda ovo, pa – do sledećeg susreta.