Bog iz helikoptera

Dva puta je spasio zalutale izletnike – jednom neku ženu sa vrha izvesne planinčuge, a jednom trinaestogodišnjeg izviđača iz šume. Dakle, od celokupne spasilačke misije, upravo je drug Han Solo bio taj koji je pronašao i spasio unesrećene, a ponudio je svoje usluge lokalnom šerifu i za ubuduće i za bez nadoknade. Zatim, lično je helikopterom prevozio sportiste sa invaliditetom na njihova takmičenja i dopremao pomoć za unesrećene nakon zemljotresa na Haitiju. Uz to, Ford sa svojim mudima od čelika u slobodno vreme helikopterom nadgleda reku Hadson i hvata one koji je zagađuju.

U ulozi Harisona Forda se oprobao i Aleksandar Vučić, i u subotu, u pratnji Novaka Đokovića (Emir Kusturica je verovatno bio opravdano odsutan), zaputio se put Feketića da lično spašava zavejane ljude, automobile i sitnu stoku. Kamere Radio-televizije Srbije su u dirljivom prenosu uredno zabeležile prenošenje deteta u Vučićevim rukama do helikoptera. I sve je bilo spremno za spektakl, međutim, reakcije jednog dela javnosti i nisu bile naročito ustreptale i blagonaklone. I nije van pameti pretpostaviti da su ovim kaskaderstvom neke granice ipak probijene i o glavu obijene. Uostalom, zar je Vučić zaista mogao da računa na naklonost raznih baba i tetaka kada na ovu zimoću nije obukao kapu? Stranačke PR agencije su se preigrale, a lagana, ali uspešna izgradnja mita o Aleksandru Vučiću kao spasiocu i starog i mladog srpskog življa u subotu se otela kontroli i izvrnula u grotesku. Istini za volju, mnogi samozvani tradicionalni mediji su ostali na visini državotvornog zadatka, ali je zato internet bio eksplodirao od kvalitetne sprdačine na račun prvog potpredsednika Vlade u ostavci.

O potonjem traljavom i neznalačkom pokušaju cenzure interneta – i jalovosti tog pokušaja u startu – neki drugi put. Kao i o tome da su putevi kroz Vojvodinu nekad imali posađene drvorede, a koji su u međuvremenu posečeni. Jer je i sam čin Vučićevog odlaska u mizanscen nalik na onaj iz „Igre prestola“ vredan pažnje. Naime, predizborna kampanja je i definitivno počela u Feketiću. Postavlja se pitanje da li ćemo ikad dočekati kampanju koja ne vređa inteligenciju i dobar ukus? Imali smo već to slikanje i paradiranje u siledžijkama pred koševima ili u vijetnamkama kada je neko crveno slovo u vojnom kalendaru. Da li su na red došli kaputi i promrzle usne, jer je postalo kritično? Građani su gladni i žedni ispravljanja nepravde, što je talas na kojem je Vučić do sada odlično jahao. Međutim, spasilačke akcije poput ovih mogu učiniti jedino da on isuviše zaliči na Tadića i njegove. Naime, jedan marketinški tim je onomad već debelo promašio zbog primisli da srpski seljaci vole da im beogradski mangupi maze krave i dele savete o uzgoju povrtarskih rasada. Zašto bi bilo drugačije po cičoj zimi? I da li sada svaki nepozvanac željan publiciteta treba da ode u nekakve smetove i spektakularno skakuće po vetrometini, a zapravo zauzima mesto u helikopteru, usporava spasavanje i generalno smeta putarima i Crvenom krstu?

Naravno, prirodne nepogode u sadejstvu sa decom idealne su za političku kampanju upravo onoliko koliko su i klizav teren za dotičnu. U slučaju zavejanog Feketića i doslovno. I svaki političar nosi tu stvar sa više ili manje ukusa i stila. Uostalom, dobro je što su izbori u ovo doba godine, možda nas političari s kamerama izbave od poplava za nedelju-dve. Problem je, zapravo, sasvim druge meteorološke prirode. On je u (pred)političkom sistemu koji je gladan spasilaca ili mesija. Han Solo je možda okrenuo svog Milenijumskog Sokola, uništio Zvezdu Smrti i uopšte spasao stvar, ali ovo je ipak samo arhetipska bajka Lukasovog univerzuma. Na tu su kartu iskusno igrali Vučić i njegovi, a izbori iza ugla će pokazati koliko je to kratkovido ili ne. Jedan deo kritičke i zdravo cinične javnosti je odreagovao upravo onako kako ljudi sa još uvek živim duhom reaguju – ogoljivačkim humorom i sarkazmom. Ostaje da se prebroje glasovi onih kojima slika Vučića kako po nevremenu dodaje decu unaokolo budi osećaj mekane topline u stomaku, a ne gorušicu.

Konačno, izbori i kampanje će proleteti kao i lanjski sneg, ali će problem neodoljive lakoće marketinga umesto politike ostati. Da je Vučić od Vebera pročitao nešto više od „Protestantske etike za po(st)četnike“, video bi koliko pažnje stari Maks poklanja birokratiji i racionalnoj proceduri, nasuprot autoritetu zasnovanom na harizmi. U Veberovoj viziji modernizacije nema mnogo mesta za državne zvaničnike koji mlatunjaju po snegu i ledu. Ali zato ima za ekspertizu i nepristrasnost, za hladno slovo pravila i normi umesto tradicionalne topline boga-oca koji dolazi da nas izbavi od zla. Ako ćemo po Veberu, to bi značilo da je neophodno posmenjivati razne načelnike sektora za vanredne situacije i policijske i vojne komandante – jer ne rade svoj posao, čim potpredsednik Vlade mora lično na teren da spašava stvar.

Racionalizacija društvenog života podrazumeva odabir najboljih sredstava da bi se došlo do nekog cilja, kao što je npr. pomoć unesrećenim ljudima. A profesionalni političari koji upadaju u sneg dok glume Harisona Forda (ili Han Soloa, svejedno) to najbolje sredstvo jednostavno nisu. U modernom društvu se prvi potpredsednici bave prvim potpredsednikovanjem, a spasavanjem – spasioci. Aleksandar Vučić kukumavči zbog utisaka da je on dežurni krivac za sve od hladnih radijatora do prijavljivanja videa YouTube-u – ali on sam i prvi vešto doprinosi takvoj slici. Pre podne razgovara sa sindikatima, u podne spašava zametene, predveče gostuje u emisiji, a noću piše zakon o radu. Ukoliko ga zaista interesuje modernizacija društva, superherojska omnipotentnost jednog čoveka nije put kojim se tamo stiže. I nikakvi nas „bogovi iz mašine“ – ili helikoptera – prkoseći zdravom razumu neće iščupati iz ove antičke tragedije.

Na kraju, još jedan heroj popularne kulture bio je heroj u ovoj realnoj i dosadnjikavoj stvarnosti. Reč je o Stivu Bušemiju. Jer, kada u filmovima (i u ovoj novoj seriji) ne glumi buljavog ili brbljivog luzera, odnosno ružnjikavog sitnog kriminalca – Bušemi je poprilična moralna veličina. A ovo je posebno dokazao 11. septembra 2001. godine i u danima nakon ovog užasnog terorističkog napada. Naime, sve do 1985. godine Bušemi je radio kao vatrogasac. I kada su oteti avioni udarili u kule Svetskog trgovinskog centra, on se kao dobrovoljac prijavio u svoju staru vatrogasnu stanicu i derao dupe po 12 sati dnevno čisteći šut i ruševine, izvlačeći preživele i mrtve iz haosa. Mnoge slavne sličnosti, sa više ili manje iskrenosti i takta, su se angažovale oko cele te stvari – uplaćivali humanitarni novac, delili kafu i peškire ili snimali srceparajuće songove i reklame. Ali je jedino Bušemi rukama i ašovom spasavao ljude po ceo dan. Uz to, namerno se trudio da niko ne sazna za njegov angažman – postoji samo nekoliko slučajnih Bušemijevih fotografija kako rmbači u vatrogasnom odelu, dok u intervjuima odbija da govori o tome gde je bio i šta je radio tih dana.

Kao što primeri Harisona Forda ili Stiva Bušemija pokazuju, da bi javna ličnost bila heroj ona ne mora imati mišiće niti vladati borilačkim veštinama. A Harisona Forda su se plašili svi, od nacista do Imperije. I kao što pokazuje Bušemijev primer, nije važno samo da li ćemo se humanitarno angažovati, već i kako ćemo to uraditi. I zato je jedan deo onlajn građana prozreo jeftinoću Vučićevih humanitarno-spasilačkih napora, čak i da su njegove namere bile i čiste i časne, a ne predizborno marketinške. Dok to ne uvide i oni drugi, i od svojih političkih lidera ne počnu da zahtevaju da rade svoj, a ne tuđ posao – neka Sila bude s nama.