Bog ne sluša rokenrol

Istina, rečeno je i da su ova četiri omladinca iz Liverpula koristili droge, živeli bahatim životom i davali antihrišćanske izjave – ali sve im se to oprašta zbog muzike koju su stvorili. Kako stoji u tekstu, „slušajući njihove pesme“, sav taj blud i nemoral „deluju daleko i besmisleno“. „Njihove melodije, koje su zauvek promenile pop muziku i u nama i dalje izazivaju emocije, žive poput dragog kamenja“, navode vatikanci. U pitanju nije samo skretanje pažnje od seksualnog zlostavljanja (i njegovog zataškavanja) u globalnim razmerama od strane pripadnika klera. Isti list već ima tradiciju tolerancije ka (najšire shvaćenom) rokenrolu i popularnoj kulturi koja je uobičajeno smatrana „Satanskim stihovima“ hrišćanskog sveta. Naime, pre samo mesec dana objavljena je „poluozbiljna“ lista deset najboljih albuma prema ovom vatikanskom listu. Na prvom mestu bili su upravo Bitlsi i njihovo remek-delo „Revolver“ (1966). Na listi su i Pink Flojd (The Dark Side of the Moon, 1973), U2 (Achtung Baby, 1991), Majkl Džekson (Thriller, 1982), te Flitvud Mek, Karlos Santana, Oejzis, Donald Fejgen, Pol Sajmon i Dejvid Krozbi. Upadljivo odsustvuju Bob Dilan i Rolingstonsi, naravno. A pank ili AC/DC verovatno bi bili previše. Pre dve godine, isti list je tzv. beli album Bitlsa (1968) takođe hvalio na sav glas, na četrdesetogodišnjicu od objave.

U čemu je stvar? Moguće je tvrditi da (uz sramno zakašnjenje) crkva konačno priznaje određene činjenice i vrednosti modernog društva, kao što je to kroz istoriju uvek bio slučaj. Uostalom, ako je Galileo Galilej već dobio izvinjenje i spomenik u Vatikanu, a na teoriju evolucije prirodnom selekcijom Čarlsa Darvina papstvo više ne gleda odviše popreko – zašto da jedan Džon Lenon sa svojom omaškom „popularniji smo od Isusa“ bude izuzetak? Sve je to licemerno, nemušto i nevoljno, reći će mnogi i biti u pravu, ali ipak? Da li se to „vremena menjaju“, kako je pevušio sa vatikanske „bele liste“ izostavljeni Dilan, čak i u jednoj od najkonzervativnijih društvenih ustanova čovečanstva? Verovatno. Ali, pošto je ovom kolumnisti čaša uvek poluprazna, razloga za slavlje još nema.

Sve ove aktivnosti božjih izaslanika na planeti Zemlji i dalje su pogubne i poražavajuće, ali – po rokenrol. Naime, da li su Fjorentino i Valini u pravu kada navode da su ideali, vrednosti i način života Bitlsa „daleki i besmisleni“ kada se uporede sa njihovom muzikom? Odnosno, da li je muziku naprasno svetog Jovana, Pavla, Đorđa i Ringa moguće posmatrati strogo odvojenom od širih društvenih karakteristika fenomena nazvanog rokenrolom? U vreme kada je nastajala, nije bilo moguće. Ali ako je danas kao vrednu priznaju i konzervativne društvene ustanove – valja se zabrinuti. Svojevrsna kanonizacija ovih izvođača i albuma, čak i onih sa novijom godinom proizvodnje poput U2 i Oasis, rokenrol pretvara u jednu pseudoelitnu i sterilnu muzičku aktivnost. Na ovaj način, sa zlom namerom ili bez nje, rokenrol postaje sistemski, te staromodni i gotovo „evergrin“ muzički pravac. Odnosno, implicira da je to već postao.

U Srbiji, režimski političari su rado viđeni gosti na festivalu rokenrol muzike poput Egzita, ako i sami ne tamburaju nešto. Rokenrol muzičari flertuju sa pravoslavljem, dok se govorka o pank-muzeju. Ideali, kao i prakse seksa, droge i rokenrola, odnosno hedonizma i dekadencije, danas su prisutniji u turbo-folku nego u rokenrolu, i u toj činjenici takođe valja tražiti razloge popularnosti ovog neobičnog muzičkog pravca. Da li sve to znači da je rokenrol, kakav poznajemo, pokojni? Teško. Svira se i dobrih bendova je više nego ikad. A da li to znači da je bog pobedio rokenrol – priključivši mu se? Još manje. Jer bez obzira na to kakvu formu dobio, od progresivnog roka do panka, od britpopa do hevi-metala, omladina koja praši po gitarama po definiciji je subverzivna i protivsistemska. Ukoliko zaista jesu rokenrol bend, bez obzira na to da li pevaju protiv kapitalizma ili kukaju što ih je napustila devojka, oni će biti sa one strane javnog morala i dobrog ukusa, na ovaj ili onaj način. I pomeraće taj moral i taj ukus ka adekvatnijim rešenjima. Grafiti „Klepton je bog“, pesme „Highway to Hell“ AC/DC ili „Sympathy for the Devil“ Rolingstounsa, te antiklerikalni pank bendovi poput Bad Religion samo su jedan izraz ukupnog buntovnog karaktera rokenrol muzike. Odnosno, načina života i posmatranja stvarnosti kroz telesno, ritmično, erotsko, provokativno, dekadentno i slobodno protivljenje svemu što je tradicionalno, konzervativno i, pre svega, dosadno. A takav način života ima veze sa religijom koliko i žirafa sa stiroporom. Zato bog, jednostavno, ne sluša rokenrol.