Braon prsluci

Na desetine hiljada ljudi na sebe navlače fluorescentne ili drečavo žute prsluke i izlivaju svoj nagomilani gnev po ulicama i saobraćajnicama širom Francuske, ali i Belgije, Holandije, Italije i Nemačke. Na delu su blokade puteva, na stotine zapaljenih automobila i porazbijanih izloga, a grafitirana je i Trijumfalna kapija u Parizu. Do sada je stradalo četvoro ljudi, a njih tušta i tma (čak 2.300) je uhapšeno. Videvši kako potkivaju konje, i frontmen grupe „Dveri“ Boško Obradović je podigao svoju nogu, te prošetao žuti prsluk po srbijanskom parlamentu. Dok, bez mnogo razmišljanja i sa nimalo konteksta, u Srbiji vlada gotovo nepodeljeno i zaumno divljenje prema žutoprslukašima kao, eto, hrabrom francuskom narodu koji bogoradi protiv vlasti i skupocenog dizela. Ali, pre aplaudiranja, prvo se valja malo obavestiti o predstavi koju gledamo. Jedno je dohvatiti fekalnu motku pa rasterati moćnike, a nešto je sasvim drugo rasipati kamenice kao balegu po livadi. Te stvari uopšte nisu crno-bele, već imaju pedeset nijansi žute. Sve do oker, kaki ili braon.

Sociološki posmatrano, ko su tačno ili uopšte ti Žuti prsluci? U najvećem udelu, u pitanju su pripadnici niže srednje klase, odnosno sitni preduzetnici i sitni službenici koji su bez fakultetske diplome i stanuju van velikih urbanih centara (među Žutim prslucima je tek 9-13 odsto stanovnika Pariza i velikih francuskih gradova). Cela gužva je i bila započela kao spontani bunt protiv uvećanja cene goriva u Francuskoj, a na osnovu novog poreza namenjenog borbi protiv klimatskih promena (od početka godine, dizel je u Francuskoj poskupeo za 23 odsto, a benzin za 14 odsto). A ovo jesu mahom ljudi koji automobilima idu na posao, odnosno oni koji koriste automobile i kombije za svoj mali biznis. Drugim, preciznim i Marksovim rečima – Žuti prsluci su sitna buržoazija. Što znači i da među njima nema internacionalno „prezrenih na svetu“, niti odistinski „sužnjih koje mori glad“. Omakne se tu i neki žutokljuni student željan bunta, te radnik u plavoj kragni kombinezona ispod žutog prsluka, ali većina demonstranata na svoj privatni ili državni posao nosi belu košulju. S tim u vezi, u oči upada i činjenica da na ovim protestima nema ama baš nijednog tamnoputog, crnpurastog ili crnog lica, odnosno Francuza afričkog ili arapskog porekla. Dakle, ovo su pre svega protesti belih nižih činovnika i bledolikih vlasnika malih biznisa iz francuskih varošica i provincije. I kojima se poslednjih godina, iz najrazličitijih razloga, smanjuju blagostanje ili privilegije. I koji, samim tim, preziru „arogantnu“, „bogatu“ i „kulturnu elitu“, tačno onoliko koliko preziru i mrske migrante tamnije boje kože pošto im ovi šatro „kradu poslove“ i „menjaju način života“.

Zato ne iznenađuje da je, na primer, 42 odsto žutoprslukaša na prošlim izborima glasalo za Marin le Pen, odnosno za ekstremnu desnicu, a njih 16 procenata za „običnu“ desnicu ili Republikance (dok je za socijaliste glasalo njih tek devet procenata). I otuda je protest protiv „ekološke takse“ promptno transformisan u protest protiv francuskog predsednika Emanuela Makrona i svega što on personifikuje: globalistu, mondijalistu, kosmopolitu i Evropljanina, bogatog bankara kod podlog Jevrejina Rotšilda, te arogantnog kulturnog fićfirića sa diplomom iz filozofije, ali i dobrim vezama sa krupnim biznisom. U tom smislu, većinu Žutih prsluka čini jedan donedavno nevidljivi, ali i prekobrojni polusvet koji se oseća poniženo pred kosmopolitskim gradskim elitama iz sveta visoke politike, kulture i kapitala. Jer smatra da su se te elite bile odvojile od „prave Francuske“, odnosno Francuske koja je patrijarhalna, rimokatolička i bela. Mahom su to palanački malograđani koji, rečima prijatelja, kolege i profesora francuske književnosti i kulture Pavla Sekeruša, „crnca ili Arapina uživo nikada nisu ni videli, ali zato znaju da ne žele da im bude komšija“. U pitanju su grupacije analogne Niksonovoj „tihoj većini“, odnosno glasačima Bregzita. Odlikuje ih i gotovo potpuno nepoverenje u tzv. „tradicionalne medije“, zbog čega se i informišu (kao i organizuju) isključivo preko društvenih mreža i na osnovu njihovih lažnih vesti. Naprosto, posredi jeste mahom konzervativni, nedemokratski, uskogrudi i reakcionarni „petit bourgeois“.

Upravo zato se među njihovim zahtevima nalaze i oni da, na primer, „velike korporacije (McDonalds, Google, Amazon..) plaćaju visoke, a male kompanije niske poreze“, da se „prestane sa izgradnjom tržnih centara koji ubijaju malo preduzetništvo“, kao i da se „smanje troškovi za poslodavce“, a „povećaju sredstva za policiju, žandarmeriju i vojsku“. I sad, za sve one koji učitavaju crvenu boju u žute prsluke: da li ovo liči na odbranu interesa ugnjetenih radnika i seljaka, ili pak na sitnosopstveničku odbranu interesa vlasnika malih i srednjih preduzeća? Ne radi se tu o revolucionarnom preuzimanju vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, zlo i naopako, već samo o reakcionarnom očuvanju subvencija i ostalih privilegija za francusku sitnu buržoaziju. Nije to sukob između bogatih i siromašnih, već sukob između onih ultrabogatih i srednjestojećih. I, uprkos narajcanim i podlim pokušajima da se protesti Žutih prsluka redefinišu kao apolitički ili „građanski“, ovo jeste sudar između birača Le Pen i birača Makrona, ali i onih sa znanjem i diplomama koji su se vešto snašli i obogatili u poznom kapitalizmu – i onih koji to nisu, pa su rezignirani i gnevni. U pitanju je još samo jedan zloslutni populistički pokret sa viškom ubeđenja i manjkom argumenata. Angažovan na fejsbučkoj borbi protiv elita, zvaničnih medija i političkih partija koji se izlio po ulicama francuskih gradova poput prepunjene septičke jame.

Jer, među zahtevima žutoprslukaša nalazi se i oni o migrantima i strancima. Na primer, uz opasku da treba „dobro tretirati“ tražioce azila, dodaje se i da valja „sarađivati sa Ujedinjenim nacijama“ kako bi se prihvatni centri za migrante „razvili u raznim zemljama širom sveta, u iščekivanju ishoda aplikacije“. Drugim rečima, držati ih što dalje od Francuske još dok čekaju na azil. Naredni zahtev je eksplicitniji: „Povratak odbijenih tražioca azila u njihove zemlje porekla“, a tu je i onaj koji poručuje: „Odmah ukinuti programe privremenog rada za strance“. Najzad, na one mrske izbeglice koje, eto, dobiju priliku da žive i rade u Francuskoj valja primeniti tzv. „pravu politiku integracije“ zato što, vele Žuti prsluci, „Živeti u Francuskoj znači postati Francuz“. Zbog toga i „pedagoški“ predlažu sledeće mere disciplinovanja i kontrole: „kurseve francuskog jezika, kurseve francuske istorije, kurseve građanskog vaspitanja sa sertifikatom“, na kraju tog kolonijalnog procesa razlikovanja ispravnih i manjkavih Francuza. Biće da je zbog ovakvih i njima sličnih momenata populacija žutoprslukaških demonstranata kristalno bela poput toaletne keramike kraj mokrog čvora. A i podršku za svoje ideje i svoju borbu pronalaze gotovo isključivo kod evropskih ekstremnih desničara i neofašista. Na primer, Italijani koji su navukli žute prsluke zapravo podržavaju desničarsku Salvinijevu vladu, dok solidarnost sa Francuzima izražavaju jedino u smislu „protesta protiv Evrope“. U Nemačkoj su u žutim prslucima pred Brandenburškom kapijom demonstrirali islamofobi i neofašisti iz „Pegide“. Donald Tramp je odmah tvitnuo da su Žuti prsluci u pravu i da navodno skandiraju „Hoćemo Trampa!“, a u Srbiji se u žutom prsluku modirao spomenuti Boško Obradović. Pametnom čoveku dosta.

Sve ovo ne znači da među zahtevima pokreta Žutih prsluka nema par suvislih ideja, niti da među učesnicima njihovih demonstracija nema pristojnih i dobronamernih, te sasvim vrednih, marljivih i pravedno gnevnih pojedinaca. Iako su njihovi neformalni lideri mahom ksenofobi i teoretičari zavere (a jedan od njih je izbačen iz „Nacionalnog fronta“ – zbog rasizma!). Baš kao ni to da sve veći jaz između ultrabogatih i srednjeklasnih građana, ili između gradova i periferije, ne predstavlja važan i potencijalno opasan društveni problem. Međutim, to istovremeno ne znači da treba stati iza ama baš svakog protesta samo zato što je u pitanju nekakav bunt. Ili zato što protesti u Srbiji hronično manjkaju – iako za njih ne manjka razloga. Jednostavno, postoje i dobri i loši protesti, baš kao i dobri i loši porezi. A, uzgred, ekološki porezi obično su na strani onih dobrih. Naime, ne treba prenebregnuti ni nezgodnu, koliko i nelagodnu činjenicu da fosilna goriva i treba i moraju da poskupe kako bismo preokrenuli našu potrošnju ka obnovljivim izvorima energije. Bar ukoliko želimo da spasimo tu neku planetu Zemlju, a ne samo naše uskogrude i malograđanske privilegije. Karl Marks je zato sitnu buržoaziju o(t)pisivao kao trivijalnu, kičoliku, beskičmenu, sitničavu i duboko reakcionarnu. I, genijalno dalekovido, kao društvenu klasu koja će zbog urođenih protivrečnosti kapitalizma nužno izgubiti svoje privilegije u korist visoke buržoazije, odnosno elite koju upravo žutoprslukaši toliko preziru. Konačno, istorija je zloglasnu sitnu buržoaziju upamtila i kao tačno ono biračko telo ili bazu iz koje su nacisti izvlačili najviše političke podrške. Stavovi francuskih demonstranata o tamnoputim izbeglicama samo potvrđuju ovaj zaključak. Zato pripazimo: žuti prsluci lako mogu da postanu braon košulje.