Budućnost je neizvesna

U jednom trenutku, tik pre nego što je ovu ćeliju oplodilo, postojala je verovatnoća od pola-pola da njihovo dete bude ženskog pola. Pa ipak, bio je to sin kojeg su nazvali – Adolf. A šta da je Adolf Hitler bio žensko? Šanse za to bile su fifti-fifti. Kako bi izgledala istorija 20. veka da je ispalo „pismo“, a ne „glava“ u tom novčiću biološke i društvene lutrije?

Da se kuglica na ruletu zaustavila na crvenom, a ne crnom? Ili da je Hitlera primilo na slikarsku akademiju u Beču? Da li bi postao samo još jedan akademski slikar, a ne frustrirani nacionalista koji je za svoje neuspehe krivio Jevreje i njihovu zaveru? Da li bi isto tako grmeo iz bečkog ateljea, umesto iz minhenskih pivnica? Šta da je preminuo od ranjavanja u Prvom svetskom ratu? Da je ta granata pala samo par metara bliže, da li bi bilo onog Drugog rata? Jebiga, Adolf Hitler je preživeo i, kaže se poslovično, ostalo je istorija. Tačnije, nacizam, klanica i holokaust.

Poenta ovih mentalnih eksperimenata nije u popularnoj „alternativnoj“ ili „šta bi bilo, kad bi bilo“ istoriji, već u razmatranju uloge puke sreće (tj. nesreće) u istorijskim događajima. I temeljnoj nemogućnosti da se ti događaji suvislo predvide i prognoziraju. Iako ne smemo zanemariti važnost dubljih istorijskih procesa i društvenih struktura, biće da ne možemo razumeti istoriju 20. veka bez razmatranja i one personalne uloge Hitlera, ili Staljina ili Maoa, kao individua.

Sigurno je da bi istorija bila bar malo drugačija da oni nikada nisu postojali. A jeste postojala šansa od 1:8 da se ove tri ličnosti rode kao žene. I da se, hvala patrijarhatu, nikada ne uspnu do pozicije društvene moći. Tri potpuno nasumična spermatozoida koja su oplodila tri jajne ćelije imala su dalekosežne posledice po čitavo stoleće i čovečanstvo, po smrt i život stotine miliona drugih ljudi.

Zbog ovih i ovakvih slučajnosti, (ne)srećnih okolnosti, kurioziteta i „crnih labudova“ Nasima Taleba, svako dugoročno predviđanje razvoja budućih događaja je neizvesno i nemoguće. Baš kao i nepojamno sujetno, arogantno i nadobudno.

Pa ipak, razni politički analitičari, privredni konsultanti, marketinški savetnici i ostali „eksperti“ i danas komotno i krajnje relaksirano predviđaju upravo tu – budućnost.

Mnogi i udobno žive od toga. I novine i televizije imaju svoju dežurnu ergelu komentatora, kolumnista, analitičara i ostalih meteorologa ili vračeva-pogađača pred kristalnim kuglama. NJihov (naš?) posao sastoji se u tome da komentarišu jednu umobolno nasumičnu stvarnost i da gordo prognoziraju budućnost kao da je u pitanju vremenska prognoza. Definitivno raskrinkavanje te stvari poduzeo je Filip Tetlok, psiholog sa Univerziteta Pensilvanija, u knjizi o političkim prognozama (2005).

U istraživanju koje je trajalo 20 godina, razgovarao je sa 284 „eksperta“ koji su zarađivali za život upravo od političkih analiza. I, priupitao ih je da procene verovatnoću raznih događaja u bliskoj budućnosti, iz oblasti za koju su bili samozvani stručnjaci. Hoće li svrnuti Gorbačova u državnom udaru, hoće li Amerika ući u rat u Persijskom zalivu, koja država će biti sledeća ekonomska velesila itd.?

Dakle, sve ono geopolitički o čemu se drobi po medijima i tribinama, kafanama i taksijima, frizerskim salonima i automehaničarima, dok čekamo naredni vinjak, „dvojku sa strane i makazama odozgo“ ili zamenu motornog ulja u kanalu.

Rezultati su bili poražavajući. U istraživanju je prikupljeno više od 28.000 prognoza, a eksperti su se pokazali gorim nego da su nasumično lupetali ishode, rezultate i rasplete te neke budućnosti. Bolje bi prošli da su bacali novčić, a oni najslavniji bili su i najjadniji.

Dakle, iako su dotični stručnjaci arčili svoje vreme na Zemlji čitajući neke knjige i izučavajući neku geopolitičku temu, nisu bili uspešniji od proste slučajnosti. Ali, za argument o budućnosti koja je neizvesna i izmiče prognozi, ne trebaju nam polne ćelije Klare i Alojza Hitlera ili višedecenijska istraživanja.

I tek ovlaš razmotrimo sociopolitičku situaciju i sve neočekivane i nepredviđene promene, samo između izbora 2016. i 2020. godine. Prisetimo se, nakon izbora 2016., u parlamentu kao refleksiji politike u Srbiji nalaze se SNS i SPS, radikali, Dosta je bilo, „Čeda, Boris, Čanak“, koalicija Dveri i DSS, i manjinske stranke. A šta imamo danas, samo tri i po godine kasnije? Jednu potpuno drugačiju sociopolitičku scenu u pozorištu u kući države Srbije. I koju, gle čuda, nije uspešno prognozirao niti jedan politički analitičar ili ekspert.

Hajde nehronološkim redom. Prvo, tada najuspešnija opoziciona partija, Dosta je bilo, danas praktično ne postoji. Rastočena je na dva i po čoveka i svedena na sumasišavše tvitove Saše Radulovića. Drugo, formiran je Savez za Srbiju, kojem su, treće, pristupile i Dveri, raskidajući priču sa DSS. Četvrto, kao nekakav šatro faktor, iz mraka se pojavila Narodna stranka Vuka Jeremića.

Peto, „Boris“ izlazi iz „Čede, Borisa i Čanka“ i vraća se „ujedinjenoj“ Demokratskoj stranci u nelagodnom nastajanju. Kojom sada, šesto, nevidljivo predsedava Zoran Lutovac, umesto Pajtića i Šutanovca. Dok, sedmo, Čeda i Čanak najednom sufliraju vlastima. Osmo, kao politički akter pojavljuje se Saša Janković i osniva Pokret slobodnih građana.

U međuvremenu se i ta stvar raspada, a Janković povlači iz politike. Deveto i deseto, PSG preuzima Sergej Trifunović, a Aleksandar Olenik osniva Građanski demokratski forum. Jedanaest, kao potpuno neočekivani faktor pojavljuje se izvesni Preletačević Beli, osvaja 320 hiljada (9,44%) glasova i nestaje bestraga.

Dvanaest, Dragan Đilas formira svoju partiju sa Marinikom Tepić i Borkom Stefanovićem i postaje najnovija vreća za udaranje režima u nizu. Nesrećno trinaest, i verovatno najvažnije, Aleksandar Vučić više nije premijer, već predsednik Srbije. Četrnaest i petnaest, predsednica Vlade postaje do tada nepoznata Ana Brnabić, a prema opskurnoj nepoznatosti otklizao je Tomislav Nikolić.

Najzad, kao partije se pojavljuju i nekakav SMS, POKS i SPAS, dok je neizvesna sudbina Nove stranke i DSS. Sve u svemu, na delu je kosmički skaradna politička lakrdija, realno govoreći.

Dakle, za vešte koji umeju da protumače partijske skraćenice, da rezimiramo: za samo tri i kusur godina, imali smo totalni raspad DJB i ČBČ, a pojavu PSG i SZS. I, kao spomenute „crne labudove“, pojavu i raspad Belog, odnosno hešteg protesta 1 od 5 miliona. Temeljne transformacije i DS i PSG, šminkanje Dveri, te utapanje novih DS i Dveri u vaskrslog Dragana Đilasa. Nikolića kao autsajdera i na margini, a Vučića kao predsednika države. Događaji su zapravo sustizali jedni druge i beše to prevelik zalogaj za sažvakati. Ali pitanje je sledeće: a ko je sve to tačno bio predvideo? Uspon i pad Radulovića, Jankovića, Preletačevića?

Uspon Đilasa i Trifunovića? Strmoglavljivanje Tome Nikolića, ali i Demokratske stranke? Sva ta politička cepanja i ujedinjenja, neočekivana partnerstva i raskinute koalicije, politička samoubistva, nove partije i poslaničke grupe? A ženu i lezbejku kao premijerku patrijarhalne i konzervativne Srbije? Tačno i precizno niko, za samo tri revolucije planete Zemlje oko Sunca. Šta nas onda sve očekuje u naredne tri godine?

Ovo je velika lekcija za rasprave o izborima ili o bojkotu istih 2020. godine. Budimo iskreni i pošteni već jednom: niko zapravo pojma nema šta će da se dogodi. Ni vlast, ni opozicija, a ponajmanje savetnici, eksperti i politički analitičari. Čak i ukoliko vešto foliraju i tvrde da prognoziraju bolje od meteorologa po završetku vesti.

Baš niko nije predvideo raspad Srpske radikalne stranke (2008), izborni poraz Borisa Tadića (2012), marginalizaciju Tomislava Nikolića (2017), višemesečne proteste građana (i njihovo gašenje) (2018-2019)? Ko onda zaista može da tvrdi da zna šta će da bude dan ili mesec dana posle izbora na proleće, a posebno neke 2021. ili 2022. godine? Koji akteri i koje partije će dominirati srpskom politikom, ekonomijom, kulturom i društvom, a koji neće?

Niko, pa ni najobavešteniji donosioci odluka, nemaju sve informacije, niti sposobnost gledanja u budućnost. Politička astrologija je budalaština, kao i tarot karte i gledanje u šolju. Mnogi naši planovi redovno se produže ili izjalove, što zna svako ko je ikada renovirao stan, pisao knjigu, započinjao biznis ili nešto politički analizirao.

Sociopolitička stvarnost je nasumična i idiosinkratična, zavisi od mnogih nepredvidivih slučajnosti, od nesaznatljive lične volje privilegovanih aktera, kao i od strukturnih okolnosti društva i kulture. Zato upadljivo ne uspevamo da prognoziramo, sažvaćemo i progutamo mnoge dnevnopolitičke događaje, koliko god se trudili u svojevrsnoj iluziji ovog gastronomskog umeća.

Deluje šašavo, ali ko zna: možda se doktori Stefanović i Mali otcepe od vladajuće partije kada procene da im ova uskraćuje podršku? Možda Ana Brnabić i Zorana Mihajlović naprave svoju stranku? Možda se SPS pridruži SZS, a ovi ih jarosno i istorijski pomirljivo prime? Ili se ujedine radikali i Dveri? Maja Gojković preleti već negde? Možda Đilas postane prvi potpredsednik, a Čeda šef diplomatije nove Vučićeve vlade itd.? Tačno ništa nije dovoljno neočekivano u pustinji naše realnosti. Ko sve to zaista može da zna i sazna?

Svaki ekspert koji tvrdi ili kaže da zna šta će biti pre i posle izbora 2020 – kleveće i laže. Pitanje je samo hoćemo li mi, građani Srbije, imati sreće u toj političkoj lutriji ili ne. Događaji su nasumični, prognoze nepouzdane, stvari su slučajne, sudbina ne postoji, a teško nama svakako.