Čamac na Tisi

Centralna ideja ovog pojma je da velika istorijska zla, poput holokausta, nisu izvršavali ljudi sa psihološkim poremećajima, već običan svet. Ajhman i njegovi nisu bili naročiti fanatici ili sociopate, već normalni građani koji su delovali u skladu sa zvaničnim državnim propisima i doktrinama. Uostalom, ovo je bila i suština njihove odbrane pred sudovima od Nirnberga do Jerusalima. Kako to? Može se reći da činjenje užasnih stvari na jedan organizovan i sistematičan način počiva na procesu „normalizacije nezamislivog“. U pitanju je proces putem kojeg užasna i zla dela postaju rutina i vremenom se prihvataju kao „normalna“ i uobičajena. Ova normalizacija bila bi nemoguća bez razvijene podele zločinačkog rada: manji i specijalizovani broj ljudi zadužen je za samu egzekuciju, neko drugi za prikrivanje i/ili uništavanje tragova zločina, treći za logističku podršku, četvrti za deportaciju do mesta zločina, peti za smišljanje efikasne strategije zločina, i tako dalje. To jest, svako je samo deo zle mašinerije. Sve ovo prati i aktivna propaganda dehumanizacije onih nad kojima se čini zlo. Drugim rečima, Ajhman je činio zlo Jevrejima ne zato što ih je aktivno mrzeo i želeo im naneti zlo, već zato što – u slučaju Jevreja – uopšte nije koristio svoje moralne koordinate. Samim tim, masovno zlo može postati nešto „banalno“, i mogu ga činiti i prihvatiti za uobičajenu stvar i obični ljudi. Holokaust je samo najdrastičniji primer ovog procesa. I organizovano ropstvo – poput onog u Sjedinjenim Državama od 17. do 19. veka – moguće je dodatno objasniti ovim mehanizmom. I mnoge druge, pa i masovne zločine na prostoru bivše Jugoslavije.

Banalizacija zla ima još jednu posledicu: odsustvo empatije. Čak i među ljudima koji nisu neposredno uključeni u izvršenje zlih dela, dakle, među najobičnijim građanima. I upravo primer odsustva empatije brutalno se izlio nad Srbijom u slučaju vesti o mogućem utopljenju petnaest kosovskih Albanaca na granici između Srbije i Mađarske. Bez cinizma valja podsetiti: prema zvaničnoj politici ove države, Kosovo je neotuđivo-integralni deo iste. Shodno tome, osobe koje su najverovatnije nestale u Tisi, država Srbija smatra svojim građanima. Pa ipak, ona pokazuje minimum empatije za njih i njihove porodice. Kada je u julu ove godine u Egiptu poginulo devetoro turista iz Srbije, ovo je sa razumljivo bolnim razlogom bila udarna vest i tema nedelje. Predstavnici ambasade su otputovali na mesto tragedije, JAT je poslao posebni avion za porodice preminulih, a u Srbiji je bio dan žalosti. Ništa od ovoga nije preduzeto za potencijalno preminule Albance i Albanke sa Kosova. Jasniju poruku o tome da Albance sa Kosova doživljava kao građane (najblaže rečeno) drugog reda – Srbija teško da je mogla poslati.

Cinični se sada mogu upitati: da li je to Srbija indirektno priznala nezavisno Kosovo? Pre svega time što je prepustila brigu za živote ovih nesrećnih ljudi kosovskom ministarstvu inostranih poslova. Verovatno, ali je ovo učinila mnogo ranije. Pre svega (iznova najblaže rečeno) sistematskom nebrigom prema kosovskim Albancima koja traje već poodavno, a za koju je ovaj slučaj samo najnoviji bolni indikator. Ali, najmanji problem u ovom slučaju su država Srbija i status Kosova. Preovlađujući stav javnosti, onog običnog čoveka sa početka teksta, zapravo je posebno turoban.

Naime, tako tragična smrt petnaest Albanaca sa Kosova kao da nije izazvala ni najmanje empatije među vlastima, ali i među građanima Srbije. U tom nesrećnom čamcu na Tisi nisu bili srbijanski arhineprijatelji iz poslednjih godina, poput Hašima Tačija ili Ramuša Haradinaja. Već sirotinja koja u potrazi za hlebom stavlja glavu u torbu. Nedostatak sposobnosti da se oseća solidarnim i saoseća sa patnjom svojih sugrađana i/ili svojih komšija dramatično je bolan. Ali, ako bismo poslušali Hanu Arent, ovo ne znači da su građani Srbije nemoralna i zla bića. Već svedoči o posledicama sistematskog procesa dehumanizacije Albanaca kao kulturno i civilizacijski inferiornih, te prema Srbiji i Srbima suštinski neprijateljskih bića. Kao i o sistematskom karakteru njihove likvidacije koji dovodi do toga da zlo postane banalno, a empatija nepostojeća. U Srbiji, u proteklim zlim godinama, Albancima sa Kosova su (iz)brisana ljudska lica, te mogućnost njihove smrti postaje banalna novinska vest, a ne predmet od nacionalnog interesovanja ili žalosti. Ali stav da Srbija ove ljude smatra svojim punopravnim i ravnopravnim građanima tada takođe i definitivno nestaje u vodi reke Tise.