Čemu demokratija?

Prvo, da je snažna stranačka organizacija (a ne spotovi na televizoru ili dovitljivost na Tviteru) onaj stvarni ključ izbornog uspeha.

Drugo, da je demokratija u Srbiji u opasnom povlačenju ili uzmicanju, ako ne i na aparatu za veštačko disanje.

I, treće i najopasnije – da je malo koga zaista briga. Mnogim ljudima je od te neke demokratije u državi i društvu bilo važnije da dobiju paket pomoći, upaljač, kačket i ceger, 1.000 dinara, 100 evra, državni posao – i da ne damo Kosovo.

Najbolji primer za to bili su meštani leskovačkog sela Kukulovce.

Besramno ogoljeno, oni su zapretili da će bojkotovati izbore ukoliko im u selo ne stigne – asfalt. Ucenjeno-učinjeno: par dana pre izbora, mašine su pristigle u Kukulovce i započelo je asfaltiranje 2,5 kilometra puta.

Što je samo bizarni vrh nedemokratskog brega. Jer svi smo mi pomalo Kukulovčani. Za mnoge građane Srbije, izbori su potpuno normalni sinonim za ucenu, razmenu, trampu ili direktnu korist za sebe i familiju.

A ne stvarni i slobodni odabir između političkih ideja, programa i vrednosti u interesu društva. Bojkotom izbora, bojkotaši su bojkotovali ove građane. Ali, zašto mnogi naši ljudi uopšte pristaju na direktnu ili indirektnu kupovinu glasova, i na manipulacije izbornim procesom?

Na tu glumu, šmiru i teatar apsurda? Na pretvaranje, pozeraj, šaradu, kobajagštinu i imitaciju izbora?

Duple spiskove i bugarske vozove, fotografisanja i iznošenja listića, sigurne i kapilarne glasove, pa i na strah, anksioznost, telefonske i od vrata do vrata pritiske, predizborne avatare na Fejsbuku i Vajberu kao zamenu za ličnost i identitet? Sa izuzetkom onih (i mnogih) koji odistinski veruju u ideje i poruke vladajuće partije, očigledni odgovor je – sitnosopstvenički interes.

Dakle, spomenuto dobijanje ili zadržavanje posla, jedna crvena, dva kilometra asfalta, sendvič i poslovično slično. Međutim, onaj dublji i važniji odgovor na to pitanje leži u jednom strukturnom, ideološkom i vrednosnom nepoverenju građana Srbije u politički pluralizam i demokratiju uopšte.

Da li to treba da nas iznenađuje?

Pa i u Mađarskoj, Turskoj, Poljskoj, Indiji, Americi i Rusiji, većina građana takođe je stavila svoju sudbinu u ruke autoritarnim liderima.

I u drugim državama sveta formalno postoje izbori i individualna politička prava, ali građani ne kontrolišu vlast, niti ima slobodne političke konkurencije.

Termina za tu istu stvar je gomila: stabilokratija, demokratura, diktablanda, hibridni režim, iliberalna demokratija, parcijalna demokratija i slično. Ono što je tada zaista neobično je što su (krnja) demokratija i (traljavi) pluralizam u Srbiji uopšte i bili potrajali tih par decenija od 2000. godine do danas.

Demokratija više nije ni među ključnim političkim vrednostima kako vlasti, tako i opozicije.

Već su to nekakvi napredak, budućnost, sloboda, pravda i, naravno, Srbija. Na antirežimskim demonstracijama 1996/97, simbolički snažno se mahalo zastavama Amerike, Engleske, Francuske i Ferarija. Na demonstracijama protiv vlasti danas, nose se srpske i ruske zastave, neretko uvezane u čvor.

Čvrstorukaš Putin koji šaketinama udara o stolove ovde je decenijama perverzno privlačan i mazohistički atraktivan Vođa. Nedavno su mu samo pridruženi kineski brat Si i američki burazer Tramp. Da li je onda čudno što će novi parlament Srbije izgledati tako monolitno kao što hoće? Dok građani Srbije ne budu ustajali u odbranu demokratije, a ne svetinja, piši propalo.

Ali nije ni to od juče. Tako je bilo čitavih 5.500 godina. Još od prvih ljudskih civilizacija sve do 18. veka, između vlasti i ljudi vladao je sledeći prosti društveni ugovor – ti meni budi poslušan, a ja ću tebe štititi i hraniti.

I to je to.

Upravo ovo su i Kukulovce kraj Leskovca – ti meni glas na izborima, a ja tebi asfalt u selo. Hvala učiteljici života, ova logika i trampa i danas se razume kao suština politike, vlasti, moći i upravljanja u našem predmodernom društvu. Međutim, u 18. veku, filozofi prosvetiteljstva pomislili su da može i da treba bolje od toga.

Da je razum važniji od tradicije. Da građani treba da upravljaju sopstvenim životom, umesto popova i kraljeva. Da postoje univerzalna prava čoveka i građanina, poput onih na život, slobodu i potragu za srećom.

Da svaka osoba treba da se pita oko budućnosti svog društva. Da svako ima pravo na svoje mišljenje, izbore i izražavanje. Da ne treba slepo slušati autoritete, već argumente, dokaze i sopstvenu savest.

U pitanju je bila odvažna pobuna protiv čitavih pet milenijuma ljudske političke istorije. Ona je danas na uzmaku, i u zemljama gde je prosvetiteljstvo rođeno (Francuskoj, Engleskoj i Sjedinjenim Državama), pa kako neće biti u Srbiji? U kojoj se, od čitavog Dositejevog prosvetiteljstva, izgleda primio jedino – krompir.

I zato povodom ovih izbora (ili bojkota istih), pre svega valja podsetiti građane naše Republike na sledeću stvar – čemu uopšte demokratija? Koje su zaista njene prednosti?

U pandemiji kovida-19, postalo je jednostavno i (pri)prosto diviti se istočnoj ili kineskoj autokratiji, nasuprot zapadnoj ili američkoj demokratiji u pogledu brzine donošenja odluka i implementiranja politika. Tragične brojke su jasne: 122.000 preminulih Amerikanaca nasuprot (navodno) 4.600 preminulih Kineza od koronavirusa.

Ili, benignije: Kina je za samo godinu dana komotno prešla na bezolovni benzin, dok je Americi za isto to bila potrebna čitava decenija parlamentarnih debata, televizijskih diskusija i sudskih osporavanja. Lako je pozavideti Kini na brzoj izgradnji mreža ultrabrzih vozova, podzemnih železnica, solitera i autoputeva, pa i bolnica i strogog karantina, zar ne? Sjedinjene Američke Države su demokratija, bez prekida, tokom 244 godine svog postojanja.

A Kina je diktatura, bez prekida, tokom 2.240 godine svog postojanja kao nacionalne države. I one su danas vodeći geopolitički takmaci. Kojoj se imperiji i čijim vrednostima privoleti?

Zaista, čemu demokratija? Suprotno popularnom mišljenju, prednosti demokratije su bezbrojne, samo što nam to niko nije javio. Ili smo zaboravili u međuvremenu.

Verovatno i zato što se toliko narajcano fokusiramo na njene manjkavosti, misleći da smo tada naročito zanimljivi i kul u društvu. A nismo. Jer npr. u demokratskim društvima, građani mogu da predlože i raspravljaju o bilo kojoj ideji, čak i ako se ona smatra za jeres od strane vlasti.

A debate i protesti mogu da je učine prihvatljivom, kao što se dogodilo povodom rata u Vijetnamu u Americi 1960-ih. U diktaturi je to nezamislivo. Nemci 1941. nisu mogli da debatuju niti demonstriraju protiv kratkovide i sumanute odluke svoje vlasti da napadne Sovjetski Savez i paralelno objavi rat Sjedinjenim Državama.

S tim u vezi, demokratije odlikuje i civilna kontrola nad vojskom, odnosno oružanom silom.

Sledeća prednost demokratije u tome je da građani osećaju da se njihove ideje osluškuju i čuju. I ako se ne usvajaju, oni znaju da mogu da ih nametnu.

U suprotnom, građani se osećaju frustrirano i pribegavaju nasilju. Još jedna prednost i odlika demokratije je kompromis, putem kojeg se smanjuje tiranija većine.

Zatim, savremene demokratije odlikuje i univerzalno biračko pravo, što znači da će vlast obratiti pažnju na interese svih društvenih grupa, a ne samo na interese društvene elite.

Najzad, pandemije su nam svedok, u autokratijama koje su zasnovane na sili i strahu, zataškavanja su pravilo. Od Pripjata do Vuhana, svaki partijski aparatčik je dobro znao da valja sakriti loše vesti od javnosti, a na štetu čovečanstva.

Prosto je: prema apsolutno svim komparativnim istraživanjima, demokratije danas imaju veće stope ekonomskog rasta, manje ratova i genocida, zdravije i obrazovanije građane, i nula slučajeva masovnih gladi. Malo li je na ovu skupoću?

Naravno da postoje mnoge manjkavosti i falinke u liberalnim demokratijama. Ali sve autokratije i diktature odlikuje jedna mnogo veća, sistemska, strukturna i fatalna greška.

A to je da niko, za 5.500 godina istorije postojanja države i centralne vlasti na planeti Zemlji, nije bio prokljuvio kako da brze, efikasne i čvrstorukaške autokratske politike istovremeno budu i – dobre politike za većinu građana.

Uostalom, prisetimo se samo efikasnih diktatorskih odluka poput kineskog Velikog koraka unapred (1958-1962) ili Kulturne revolucije (1966-1976), sa milionima mrtvih usput.

Čerčilovim rečima, demokratija jeste najgori oblik vladavine na svetu – sa izuzetkom svih ostalih oblika vladavine koji su isprobani do sada.

S druge strane, i mladi Adolf Hitler se u Mojoj borbi gnušao nad sporošću i multijezičnošću austrijskog parlamenta, dok su parlamenti za mladog Vladimira Lenjina bili tek bespotrebne brbljaonice. Da li oni zaista treba da nam budu uzori danas?

A višejezični i višepartijski parlamenti nisu brbljaonice, već odvažna politička revolucija slobodnog čoveka i građanina. Koju neretko uzimamo zdravo za gotovo.

Vladavina prava, podela vlasti, nezavisne institucije, parlamentarna debata, sloboda govora i izražavanja itd, nisu samo isprazne frazetine, već realni, svakodnevni fenomeni koji nam upadljivo izmiču kao ključni ukoliko zaista želimo taj neki bolji život.

Kada prodajemo glas, kada nas je baš briga, i radije ne učestvujemo u demokratskom procesu, ulog je mnogo veći od hiljadu dinara ili nepokisle glave. I tačno jebeš bojkot ili pak dominaciju naprednjaka.

Naši izbori od nedelje pre svega su pokazali da glasači u Srbiji radije žele da se nad njima predmoderno vlada čvrstom rukom, umesto da moderno vladaju samima sobom. I to, a ne Aleksandar Vučić, jeste glavni društveni problem naše Republike.