Čemu parlament?

Ovo pitanje je na umu i na tastaturama pod prstima mnogim građanima Srbije.

Posebno nakon što je skupština naše Republike (p)ostala poligon za vežbanje pucanja i gađanja po odsutnoj opoziciji, nezavisnim medijima, popularnim glumcima i ostalim himerama koje misle drugačije od partijske većine.

Umesto da raspravlja, unapređuje i usvaja zakone, Skupština je pretvorena u unisoni stranački hram, ružičastu Zadrugu ili udvoričko svetilište poltrona, skutonoša i podrepaka, gde se ritualno zaklinje na vernost predsedniku, a ne građanima. I zato čemu ta skupštinska gužva, ako toliko upadljivo liči na još jedan mesni odbor vladajuće partije?

Pa, isto pitanje postavljali su i Vladimir Iljič Lenjin i Adolf Hitler.

Za prvog, parlamente je valjalo zameniti vlašću jedne partije kao najbolje refleksije interesa jedne društvene klase.

Za drugog, vlašću jednog čoveka ili vođe kao najboljeg izraza duha jednog naroda.

Danas znamo da ovo nije ispalo dobro, ali pitanje ostaje – čemu parlament?

U potrazi za odgovorom, zgodno je vratiti se još dalje u istoriju, u doba velikih geografskih otkrića.

Naime, osvajanje i kolonizacija Južne i Severne Amerike predstavljali su i jedan od najvećih prirodnih eksperimenata u ljudskoj istoriji.

I sad, kao u društvenoj laboratoriji ili sociološkoj kuhinji, prvo uzmimo dve zapadne kulture – britansku i špansku.

Drugo, izvezimo njih i njihove institucije u Novi svet, i nametnimo ih drugim ljudima. Britansku na sever, a špansku na jug.

Treće, vratimo se par vekova kasnije, i proverimo koja su to društva postala bogatija, uspešnija i srećnija.

Rezultat?

Neuporedivo bolje su prošle Sjedinjene Države i Kanada, u poređenju sa npr. Meksikom, Bolivijom ili Kolumbijom.

Sve do nedavno, Latinska Amerika je upadljivo daleko zaostajala za onom anglosaksonskom.

Zašto?

Ne radi se ni o klimi ni o zemljištu, jer plodnih ravnica ima i na severu i na jugu Amerike.

Prirodnih resursa poput nafte i zlata takođe.

Uostalom, veličanstvene civilizacije Asteka, Inka i Maja bile su na prostoru današnje Latinske Amerike, a ne današnje Kanade.

Nije ni Špansko carstvo u 16. veku zaostajalo za Britanskim – i Španci (i Portugalci) imali su razvijenu globalnu trgovinu, univerzitete, tehnologiju i nauku.

Sa kolonizacijom Amerika započeli su i ranije od Engleza.

Zatim, ropstvo je bilo podjednako intenzivno i brutalno i u Severnoj i u Južnoj Americi, baš kao i zločini prema starosedeocima.

Svaka čast Veberu, pa o teološkim razlikama između katoličanstva i protestantizma možemo sholastičariti do zauvek.

Ali su španski pustolovi, trgovci, bogataši i pljačkaši u realnosti bili podjednako preduzetni i motivisani profitom kao i njihovi parnjaci sa Britanskih ostrva.

Najzad, jeste bilo kriminalnog uticaja severnoameričke politike na države, vlade i otvorene vene Južne Amerike. Ali tek u 20. veku, kad su razlike u društvenom razvoju Severa i Juga već bile goleme.

U čemu je onda kvaka?

Osnovna razlika (pro)nalazi se u jednoj hrabroj – ideji.

I koju kolonisti sa Britanskih ostrva (ali ne i oni sa Pirinejskog poluostrva) tada donose u Novi svet.

U pitanju je ideja o tome da ljudi treba da upravljaju samima sobom.

Ona se popularno naziva demokratijom.

Ali njena moderna suština uopšte nije u banalnoj vladavini većine sa nekakvih izbora.

Već je u instituciji predstavničkog doma ili – parlamenta.

Ovo je u Dve rasprave o vladi (1689) ponajbolje izrazio Englez, Džon Lok, kad je otkrio da zasebna zakonodavna vlast ili parlament predstavlja onu najbolju osnovu za udruživanje ljudi u političku zajednicu.

Kao i za odbranu i zaštitu građana od samovolje vladara, ratobornih despota, tj. od izvršne vlasti. Suština demokratije zato i počiva u vladavini onog predstavničkog, a ne biračkog tela.

Dakle, u vladavini prava i u činjenici sa skupština ili parlament kontrolišu (izvršnu) vlast.

Lokova filozofija i politička teorija nije ostala zakopana u knjigama, već je i ostvarena u istoriji i društvenoj praksi.

Na primer, u engleskoj Slavnoj revoluciji iz 1688, a koja se i dogodila zato što je kralj Džejms II ukinuo parlament i počeo da vlada dekretima.

Englezi su ga svrgnuli i za novog vladara instalirali čoveka iz inostranstva (Vilijama Oranskog iz Holandije). Ali su vlast zapravo, i dalekovido, predali u ruke parlamentu.

Dakle, čitavo stoleće pre Francuske revolucije, na Britanskim ostrvima udareni su temelji parlamentarne demokratije, doneta je Povelja o pravima (1689), i više nijedan britanski monarh nikad nije imao apsolutnu moć.

A ono stvarno ogledno polje za praksu, vrednosti i institucije parlamentarizma – bile su upravo britanske kolonije u Americi.

U početku, delovalo je da su španski konkvistadori, a ne engleski puritanci, bili oni migranti ili došljaci koji su uboli kolonijalnu premiju.

Mikrobima, puškama i čelikom pokorili su moćne i bogate civilizacije, te otkrili i poharali nepojamne količine zlata i srebra.

Godine 1692. Meksiko Siti je brojao 100 hiljada ljudi, dok je u Bostonu boravilo njih jedva 6.000.

Španci su u Novom svetu osnovali i 25 univerziteta, a onaj u Santo Domingu je i stotinu godina stariji od Harvarda.

Podizane su raskošne katedrale i jezuitske škole, cvetalo je izučavanje kartografije i metalurgije, usvajana ishrana kaloričnim novotarijama poput paprika, kukuruza i krompira.

Bio je to stvarni El Dorado u svemu osim u – političkim institucijama.

Španci, naime, nisu poznavali niti su marili za instituciju parlamenta ili predstavničke demokratije.

U ovim kolonijama, gvozdenom pesnicom iz hacijendi, vladala je mala i prebogata elita krupnih zemljoposednika.

Bila je to vlast lokalnih i feudalnih moćnika, odnosno autokrata i čvrstorukaša kao gospodara rata, života i smrti.

S druge strane, britanske kolonije u Severnoj Americi doslovno su bujale od parlamenata, lokalnih skupština, raznih zborova, skupova i veća građana, te kongregacija i mesnih zajednica. Guvernere kolonija jeste postavljala britanska Kruna, ali je kolonistima prepušteno da sami i odozdo organizuju svoje predstavničke samouprave.

Prvi britanski kolonisti u Ameriku stižu 1607, a skupština kolonije Virdžinija okupila se već 1619. godine.

Do 1640. formirano je još osam ovakvih parlamenata, u Masačusetsu, Merilendu, Konektikatu, Plimutu, Nju Hejvenu itd.

A ništa slično nije postojalo u celoj Latinskoj Americi. Uzgred, kad su britanski kolonisti pristigli u današnju Južnu Karolinu 1670, sa sobom su doneli i – Ustav.

Jedan od autora ovog Ustava bio je Džon Lok lično.

Najzad, i samu američku nezavisnost 1776. izglasali su predstavnici građana, a ne revolucionarne hajdučije.

Bilo je to na kongresu sačinjenom od čak 343 delegata iz 13 britanskih kolonija.

Lokove doktrine imale su svoj najveći i direktni uticaj upravo na Džefersona, Hamiltona, Medisona i druge osnivače Sjedinjenih Država.

Zato je američki Kongres i danas parlament koji lokovski kontroliše američku izvršnu vlast (predsednika) čvrsto, tvrdo i nezavisno kao verovatno nijedan drugi parlament na planeti Zemlji.

Dok se države Latinske Amerike mahom i dalje guše pod čizmom lokalnih moćnika i sistemom tzv. kaudiljizma i klijentelizma.

Ili kao u nekakvom Brusu i Lučanima.

Dakle, Evropljani su američkim starosedeocima zaista doneli jedino mikrobe, genocid i alkohol. Ali su, samima sebi, Englezi i Španci doneli sasvim različite sisteme vladavine ili političke institucije.

A one su te koje su odredile pravac razvoja ovih društava, i to vekovima nakon sticanja nezavisnosti od britanske i španske krune.

Valja se prisetiti ovog neobičnog društvenog eksperimenta kad se i danas pitamo čemu uopšte parlament.

Da je navigatorski slučaj hteo drugačije, možda bi Nova Engleska bila u današnjem Meksiku, a Nova Španija u današnjem Masačusetsu.

Španci bi u Severnoj Americi stvorili svoje Estados Unidos, a Britanci na jugu svoje United States of Columbia.

Radi se jedino o tome kako bi ih politički organizovali.

Naravno da su ovakvi eksperimenti i mentalne akrobatike daleko od savršenih.

I da su novonastala društva mnogo raznovrsnija, složenija, i da ih ne određuju samo njihove političke institucije.

Ali ne zaboravimo i sledeće.

Doktrine Džona Loka o podeli i kontroli vlasti, ili iz udžbenika sa Filozofskog i Pravnog fakulteta, nisu nekakva apstraktna filozofija.

Već krajnje praktična stvarnost, realna istorija, kao i budućnost.

Ključna razlika u društvenim ishodima između one britanske i iberijske Amerike nije bila u prirodnim bogatstvima, klimi i geografiji, u religiji i kulturi, već u politici i političkim institucijama.

I zato, ukoliko Aleksandar Vučić zaista želi svoje mesto u istoriji, valjalo bi da neguje Skupštinu koja će odistinski kontrolisati Vladu i vlast, a ne skup aplaudirajućih ulizica i poltrona.

Izgradnja auto-puteva je okej, ali je izgradnja predstavničke demokratije još značajnija za budućnost i blagostanje nekog društva.

I možda nikada nećemo postati (Severna) Amerika, ali možemo da pokušamo?