Čemu premijerka? 1

Razmislimo o sledećim pitanjima. Da li bi svet bio mirnije ili miroljubivije mesto za život da u njemu vladaju žene? Da li je svet već postao miroljubivije mesto za život zato što je sve više žena na nekoj vlasti?

I, da li će svet postati još miroljubivije mesto za život, kako sve više žena bude na toj vlasti? Nedvosmisleni odgovori na ova tri pitanja glase: da, da, i da. Jer, hvala Darvinu i testosteronu, mužjaci jesu nasilniji pol od ženki u ama baš svakom društvu na planeti. Iako konkretne brojke i proporcije variraju, muškarci se nasilnije igraju i takmiče, tuku i hrvaju, maltretiraju slabije, nose oružje, uživaju u nasilnim sadržajima, takmiče i bore za status, siluju i zlostavljaju, maštaju o ubistvu, započinju ratove i učestvuju u njima, sve to u mnogo većem udelu od žena. Ova polna razlika je očigledna i kod ostalih primata, pojavljuje se još kod ljudskih beba, a vidi se i kod dečaka koji su (zbog neobičnih genitalija) vaspitavani kao devojčice. U metaanalizama gomiletine dotadašnjih naučnih studija iz 1986., baš kao i iz 2018. godine, nedvomislen je zaključak da i dečaci i muškarci koriste više fizičke agresije od devojčica i žena u svom životu. Čuvena metafora za besmisleni kompetitivni sukob – merenje „čiji je veći“ – ispravno sugeriše koji je tačno pol opremljeniji za ovakvu kretensku vrstu borbenog angažmana.

Politikolog DŽošua Goldstin, u odličnoj studiji „Rat i rod“ (2001), ukazuje kako su žene bile isključene iz rata i oružanih snaga u skoro svakom društvu u istoriji i na planeti. Ne postoji baš nijedno plemensko društvo u kojem su žene te koje se okupe, napadnu, opljačkaju susedno pleme, i otmu im mladoženje. A mitološke „Amazonke“ i slične žene-ratnice pre su proizvod nastranih muških fantazija o ženama u ratnoj opremi i maskirnoj uniformi. U pitanju su seksualno isfantazirane Lare Kroft, a ne istorijske činjenice. Da, bilo je partizanki i sličnih gerilskih borkinja za slobodu, a profesionalne vojske sveta u svoje redove (pa i u Srbiji) danas primaju i ženskinje. Ali, čak i u Izraelu, poznatom po tome što famoznu plavu kovertu šalje na adrese oba pola, žene svoje vreme u vojsci mahom provode u bolnicama ili kancelarijama. U „feminističkom“ 21. veku, 97 odsto vojski na svetu, i 99,9 odsto (na)oružanih snaga sveta, i dalje čine muškarci. Topovsko meso je, naprosto, mišić muškog pola i porekla. A i najpoznatiji i najozloglašeniji belosvetski osvajači, krvoločni tirani i genocidni razbojnici takođe su bili i ostali muškići.

Sve ovo ne znači da su žene isključivo miroljubive pacifistkinje i prigovaračice savesti. Od Jovanke Orleanke do sovjetskih snajperistkinja, mnoge su i predvodile armije, i učestvovale u ratu. I spremno i voljno su ispraćale muškarce u borbu, ili pružale vrednu i marljivu logističku podršku kao bolničarke, industrijske radnice i slično. Mnoge carice i kraljice su vodile ratove, poput Izabele od Kastilje, Elizabete Prve ili Katarine Velike, baš kao i političarke i državnice 20. veka, poput Margaret Tačer, Golde Meir ili Indire Gandi. Spomenuta Tačer je čak izudarala torbom američkog državnog sekretara zato što je bio ćutao dok su Regan i Gorbačov pregovarali o nuklearnom razoružanju. A predsednica Republike Srpske Biljana Plavšić bila je optužena i osuđena za ratne zločine. Iako jeste upadljivo što je baš ona, žena, bila prva srpska političarka koja se sama izjasnila kao kriva i koja se pokajala za iste. Ovo ne znači da žene u potpunosti izbegavaju nasilje, sukob ili tamničenje – prisetimo se brutalne scene premlaćivanja Monike Beluči od strane njenih sugrađanki u „Maleni“ (2000) ili pročačkajmo Jutjub za klipove o tučama srednjoškolki po svlačionicama i školskim dvorištima. Ali, u svojoj borbi za dominaciju, žene ipak mnogo ređe od muškaraca pribegavaju fizičkoj agresiji, već taktikama isključivanja, odbacivanja, kinjenja, ogovaranja i trača.

S druge strane, žene ipak jesu pol koji čini najveći udeo upravo tih miroljubivih pacifista i prigovarača savesti. I dominiraju u mirovnim inicijativama i humanitarnim angažmanima. U Aristofanovoj komediji „Lisistrata“, antičke grčke žene organizuju svojevrsni „štrajk seksom“ kako bi naterale svoje muževe da okončaju Peloponeski rat. U 19. veku, feminizam se preplitao sa pacifizmom i drugim antiratnim ili mirovnim pokretima. Ženske grupe u 20. veku bile su aktivne u protestima protiv nuklearnih proba i naoružanja, te ratova u Vijetnamu, Severnoj Irskoj, Izraelu ili Jugoslaviji (upravo – Žene u crnom). U analizi čak 300 istraživanja javnog mnjenja u Americi od 1930. do 1980-ih godina, muškarci su iskazivali veću podršku ratu i vojnoj opciji u 87 odsto slučajeva, a u preostalih 13 odsto su muškarci i žene bili izjednačeni u ratnom stavu. Dok nema nijednog od ovih čak tri stotine slučaja u kojem su žene bile više za rat od muškaraca. Dakle, u poređenju sa ženama, muškarci se grublje igraju i zabavljaju, više fantaziraju o nasilju, konzumiraju više nasilnih filmova i video-igrica, čine ubedljivo najveći deo nasilnih krivičnih dela, više uživaju u kažnjavanju i osveti, glasaju za ratobornije političare, i obavljaju gotovo sve ratove i genocide. Muškarci su i opsednutiji dominacijom i prikazuju snažnija tribalistička osećanja poput rasizma, nacionalizma i militarizma. Iako svi znamo za izuzetke (videti pod Vjerica Radeta), stereotipi su ponekad u pravu: žene jesu miroljubiviji pol i rod.

Povod za ovu podužu prirodnu i društvenu istoriju žena i rata zapravo je – godišnjica Vlade Republike Srbije. Drugim rečima, mozganje ili razbijanje glave u pokušaju odgovora na sledeće preteško pitanje: „Zašto je dobro to što je Ana Brnabić premijerka Srbije?“. A da odgovor ne bude „Bolje ona nego Aleksandar Vulin“. Jer, (valjda) dobro znamo koje su to greške i skandali ove Vlade u proteklih 365 i kusur dana. Ali, možemo li zaista da pronađemo nešto što jeste dobro u vezi sa njenim kabinetom? U tom periodu, Ana Brnabić se prečesto o(t)pisivala preko njene (homo)seksualne orijentacije, tehnokratizma i digitalnih fiksacija, ili se pak dovodila u simboličku vezu sa određenim sobnim biljkama. Dok se zaboravlja na to da je ona i – žena. Okej, ali zbog čega je tačno „dobro“ za Srbiju to što je premijerka, eto, žena? Pa, i biologija i istorija su nam svedokinje, manja je verovatnoća da će nas žena poterati ili gurnuti u rat. Malo li je na ovu skupoću? A veća šansa za mir na Balkanu, koliko god bila tanka, nikada nije stvar za sprdnju.

I sad, cinici će aludirati na izvesnu „fikusoidnost“ premijerke, na njena upadljiva ćutanja i odricanja od odgovornosti kroz menadžerske fraze o „jednom timu“ i „timskim igračima“, odnosno na to što nije daleko od pameti tvrdnja da je muškarac, nazovimo ga Aleksandar Vučić, zapravo taj koji vodi i upravlja Vladom Republike Srbije. I da, samim tim, (žena) Ana Brnabić ne bi mogla da zaustavi rat, sve i da hoće. Međutim, stvarnost je mnogo složenija. Jer, kao i uvek u tom nekom društvu, ne radi se toliko o konkretnim ličnostima poput Merkel ili Mej, Grabar Kitarović ili Brnabić, koliko o procesima. A upravo proces feminizacije društva, ekonomije, politike i vlasti je taj koji stvara osnovu za miroljubivije društvo. I tradicionalna i moderna društva u kojima su žene u boljem položaju jesu društva sa manje organizovanog nasilja, u rangu od ultrafeminističke Švedske i Kanade do šerijatskog Sudana ili Avganistana. U anketama po Bliskom istoku, ispitanici koji su bili skloniji ravnopravnosti među polovima, bili su skloniji i miroljubivom rešenju arapsko-izraelskog sukoba. Drugim rečima, što se društvo bolje i ravnopravnije odnosi prema ženama, to manje prihvata rat.

Rodno ravnopravnije društvo dekonstruiše i pacifikuje konfliktne vrednosti „muškosti“, „mačizma“, „hrabrosti“, „časti“, „prestiža“ i „slave“. Ulazak žena u političku i profesionalnu arenu nužno dovodi do toga da muško merenje veličine spolovila bude smatrano za dečačko, neozbiljno, naivno i komično „tipično muško ponašanje“, što je fraza koju je čuo svako ko deli svoje radno mesto sa ženama. Istraživanja pokazuju i da stupanje u brak i dobijanje dece dramatično snižavaju nivo testosterona kod muškaraca. To jest, da žene i zaista (neurofiziološki) „smiruju“ muškarce pretvarajući ih u dobroćudne i pomirljive kreature sa kućnim papučama umesto vojničkih cokula na nogama. Studija „Pol i rat“ (2008) Malkolma Potsa i Tomasa Hejdena dokazuje i kako društva u kojima roditelji ne abortiraju žensku decu, a žene (umesto očeva, braće i ajatolaha) kontrolišu žensku seksualnost, predstavljaju društva sa manje neoženjenih, gnevnih i besnih mladih muškaraca nepražnjenih mošnica. I, samim tim, društva sa manje rata.

Dakle, političko osnaživanje žena, ispuvavanje muške časti, ravnopravnost u odabiru (bračnog) partnera, pravo na rađanje ženske dece i slično, pa i žena-premijerka, sve su to društvene sile koje smanjuju nasilje i sukob. Od veš-mašine do antibebi pilule, tehnološki, ekonomski i društveni procesi koji su oslobodili žene od neprestane brige o deci, od kućnih poslova i „ona da rađa, on da brani“ logike, jesu imali nuspojavu u vidu manje rađanja, ali i manje militarističke odbrane i zaštite, o čemu god Vulin vlažno maštao. Možda je u tome kvaka sa tom digitalizacijom? Feminizacija znači pacifikaciju. Tokom celokupne istorije, žene i njihova psihologija bile su i biće miroljubiva sila u društvu. I zato, koliko god to možda beznačajno delovalo u našoj političkoj stvarnosti, ipak nije svejedno što je jedna žena na čelu Vlade Republike Srbije već godinu dana, naprotiv.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari