Cena života

Kao u supermarketu, postoje li „akcije“ i „popusti“ na život? Možemo li da se prodamo jeftinije ako cenu života ne „zaokružimo“, već kvarno ostanemo na onih .99 dinara? I samo postavljanje ovakvih pitanja čini da se osećamo nelagodno. Svako ko je pogledao „Šindlerovu listu“ seća se scene u kojoj, pred kraj filma, spašeni Jevreji na železničkoj pruzi Oskaru Šindleru poklanjaju zlatni prsten sa ugraviranim tekstom iz Talmuda: „Onaj ko spasi jednog čoveka, spasio je čitav svet“. Što umotvorno znači da su, na nekakvoj vagi, ljudski život i čitavo čovečanstvo sasvim jednake težine. Naprosto, ljudski život je neprocenjiv.

A da li je zaista tako? Za nas lično, verovatno jeste. Većina ljudi bi se spremno odrekla svih svojih zemaljskih blaga, samo da bi izbegli izvesnu smrt sebe i svojih bližnjih, verovali u zagrobni život ili jok. „Pare ili život“, kažu pljačkaši u vesternima. Tada je pitanje samo da li imamo dovoljno para. Međutim, neprijatna istina je u sledećem: ne samo što život i te kako ima svoju cenu, već i ova cena zavisi od tržišnih (dakle, društvenih) prilika. Baš kao i cena stanova, automobila, televizora, hleba, heroina, malina, zubnih pasti, eksera ili gumica za slavinu. A suvislo upravljanje nekom državom nemoguće je ukoliko ne znamo koliko životi onih kojima upravljamo vrede. Zato, na primer, smernice američke Agencije za zaštitu životne sredine procenjuju jedan (američki) ljudski život na 7,5 miliona dolara. Britansko Ministarstvo za životnu sredinu tvrdi da je jedna godina zdravog ljudskog života vredna 29.000 funti. U studiji iz 2007. godine, Svetska banka je procenila da građanin Indije „košta“ oko 3.162 dolara godišnje, što je trošak od oko 95.000 dolara za ceo život.

Ili, nakon terorističkih napada od 11. septembra 2001. godine, u Americi je kreiran humanitarni Fond koji je porodicama žrtava imao da isplati određeni novac kao kompenzaciju za tragični gubitak njihovih voljenih, kao i nakon svake tragedije ili katastrofe. Međutim, ta se stvar zakomplikovala jer je svaka kompenzacija za 2996 žrtava ovih napada bila pojedinačno ili individualno procenjivana. I tada se postavilo isto pitanje – koliko tačno košta svaki od ovih 2996 ljudskih života? Da li je, na primer, život postradalih mladih ljudi bio vredniji od života onih starijih? Ili je možda obrnuto, pa su stariji sugrađani vredniji od mrske omladine? Koliko staje život ljudi koji su imali decu, u poređenju sa onima koji ih nemaju? Još kontroverznije, da li je život stradalih direktora i bankara skuplji od života poginulih spremačica i domara u Kulama bliznakinjama? Na kraju, Fond je isplatio oko 2 miliona dolara svakoj žrtvi. Ali, samo u proseku. Jer, prihvaćena je perspektiva koja jeste procenjivala ekonomsku produktivnost svake pojedinačne žrtve. Tako je život ljudi koji su imali tridesetak godina procenjen na oko 2,8 miliona dolara, dok je život starijih od 70 godina procenjen na „samo“ oko 600 hiljada dolara. Porodice osam „najproduktivnijih“ žrtava (koje su zarađivale preko 4 miliona dolara godišnje) dobile su po oko 6,4 miliona dolara kompenzacije, dok su porodice „najjeftinijih“ žrtava dobile oko 250 hiljada dolara za njihov (pre)minuli rad. Žene su, u smrti kao i u životu, tim povodom bile „zaradile“ manje od muškaraca.

I sad, pre nego što, hvala Titu i socijalističkoj Jugoslaviji, pomislimo da svaka žrtva treba da dobije istu količinu novca za svoju tragičnu i nevinu žrtvu, jer svaki je ljudski život jednako vredan i važan, razmislimo dvaput. Da li u to zaista verujemo kada se mentalno pročačkamo? Šta kaže Dostojevski, da li je vredniji život studenta ili babe? Da li je život narkomana koji žicka novac za „kartu do Banja Luke“ jednako vredan kao i život univerzitetskog profesora? Da li život Nobelovca košta isto koliko i život dokoličara koji cevči pivo ispred dragstora kada ne tuče ženu? Kako proceniti razliku u ceni života između pušača i nepušača? Ili prepaljenih fiskulturdžija koji se hrane zdravo, i debeljkovića koji sebi prže slaninu i jaja svakog prokletog jutra, a noću mlate krempite i baklave do iznemoglosti? Koliko koštaju – ljudi? I da li da im brojimo sve njihove poroke, nezdravosti i neuračunljivosti? I zašto da ne, kada to već uveliko rade osiguravajuća društva? Ukoliko nam ova računica o ceni života deluje isuviše grubo, nemoralno, hladno i hladnokrvno, poslušajmo pitanje verovatno najvećeg etičara današnjice, Pitera Singera. Koliko smo novca kroz zdravstveno osiguranje spremni da izdvajamo na mesečnom nivou da bi svaki čovek u našem društvu (dakle, i prvi komšija i Rom iz kartonskog naselja, i transrodna osoba koja bi da menja pol i penzioner-hipohondar, i silovatelj i dete sa retkom bolešću) imao pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu za svaku boljku koja ga tišti? Pet hiljada dinara mesečno? Dvadeset hiljada? Osamdeset hiljada? Tri stotine hiljada dinara mesečno? U onom trenutku kada kažemo „E pa, ovoliko je ipak dosta“ – čestitamo, stavili smo cenu na tuđi život.

Spomenuti Fond za žrtve 11. septembra možda deluje nakaradno jezivo u svojoj brutalnosti, ali države stalno lepe cene na ljudske živote. Budžet svakog vatrogasnog društva na planeti jeste i slika vrednosti života ljudi u društvu. Ili, „cene“ onih tragično nastradalih ljudi u Novom Pazaru. Akcize na alkohol i cigarete, sankcije za nevakcinisanu decu, te kazne za vozače koji ne vezuju pojaseve, sve su to troškovi koje plaćamo da bismo izbegli povrede, bolesti i smrt. DŽabe zgodno i utešno uverenje da ljudski život „nema cenu“, zato što je, jednostavno, ima. Poenta je zapravo da je ova cena sasvim različita širom sveta. I u tome je stvarni problem. Na primer, procena rizika od klimatskih promena statistički je utvrdila „trošak“ globalnog zagrevanja od oko 150 hiljada dolara po čoveku u siromašnim zemljama, ali i trošak od 1,5 miliona dolara za život čoveka u razvijenim zemljama planete. Jedna studija među radnicima u Meksiko Sitiju iz 2005. godine procenila je cenu njihovih života na maksimalno 325.000 dolara. Dok je studija među kineskim radnicima iz iste godine, procenila živote marljivih i vrednih Kineza na bednih 4.000 dolara.

A šta je sa Srbijom? Koja je cena ljudskog života u našem društvu? Ona je, relativno tačno i precizno: 6.500 evra. Toliko košta život radnika u Srbiji. Naime, za samo dvadesetak jesenjih dana, na gradilištima u Srbiji poginulo je najmanje šest građevinskih radnika. Gotovo svi ovi radnici bili su radili „na crno“ u specifičnoj verziji srbijanskog kapitalizma i/ili brutalne eksploatacije koje se ni Engelsov Mančester iz 19. veka ne bi postideo. A po Zakonu o radu, pravnim licima koja angažuju radnike na crno zaprećene su kazne od 800 hiljada (dakle, tih 6500 evra) do 2 miliona dinara. Za preduzetnike je kazna još niža, od 300 do 500 hiljada dinara (ili od 2500 do 4000 evra). A ukoliko ugovor o radu nije u sedištu firme, kazna iznosi skromnih 100 hiljada dinara za pravno, 50 hiljada za preduzetnika i 10 hiljada dinara (85 evra) za odgovorno lice. Zaprećenu i relativno „skuplju“ kaznu zatvora od 12 godina, kažu obavešteni, nije dobio niko i nikada.

Dakle, 6500 evra je, otprilike, cena života radnika u Srbiji. Jer, to su jedine kazne koje se smeškaju famoznim investitorima, ako se zakon uopšte primeni. Da li je to skupo ili jeftino? Ova cena života je, na primer, i cena polovnog Folskvagena „Pasat“ iz 2008. godine ili pak polovne Tojote „Auris“ iz 2007. godine. Ovo je i cena za čitavih pet kvadrata stana na novosadskom Limanu, odnosno za tri i kusur kvadrata stana na Novom Beogradu. Radni čovek u Srbiji tako košta i oko 17 televizora „Samsung“ od 40 inča (full HD!), odnosno oko 16 „Bosch“ mašina za veš za maksimalno 7 kilograma veša, na 1.000 obrtaja. Malo li je na ovu skupoću? Toliko, znači, vredi ljudski život radnika koji na crno crnči u našem društvu, pa pogine na radu. Sa druge strane (bare), Amerikanci su za svoje postradale živote i ljudske žrtve bili isplaćivali i po par miliona dolara kompenzacije. Ali, to je valjda to neko slobodno tržište. LJudi u Srbiji ipak su nekako jeftiniji za tu istu Srbiju.

Da li su to srbijanski radnici jeftina i lako kvarljiva roba koja puši, pije, ne vezuje pojas, zaboravlja da ugasi ringlu i ne nosi zaštitnu kacigu? Dok kukumavči i letuje po inostranstvu, umesto da protestantsko etički rmbači? Ili je možda država ta koja te radnike, svojim zakonima, uredbama i propisima – brutalno pojeftinjuje? Pa, uporedimo. Američki radnik košta zakonski minimalno 7,25 dolara na sat, a u Amazonu (kompaniji, ne džungli) odnedavno i 15 dolara na sat. U Danskoj radnici staju oko 16, a Švajcarskoj oko 20 dolara na sat. U Srbiji? 155 dinara ili 1.50 dolara na sat. A u bratskoj Rusiji 1,04 dolara na sat. Okej, devojke iz Indonezije i Bangladeša koje šiju naše sportske patike koštaju 1.35 dolara – na dan. Uzgred, na identičan način, „jeftini“ su i programeri iz Indije ili Srbije koji koštaju „samo“ par hiljada dolara mesečno, od čega ovi digitalno neodliveni mozgovi sasvim bahato i bogato žive u našim siromašnim i ubogim društvima. Dakle, ljudski život (i rad) zaista imaju cenu, dopadalo nam se to ili ne. Ali, ipak nije svejedno kolika je tačno cena dotičnog života u globalnoj ekonomiji ili u ovom društvu. I to, a ne mesto na belosvetskim biznis top listama, je stvarna mera našeg društvenog uspeha i napretka, kao i mesta u svetu. Kolika je cena života zapravo je pravo merilo kvaliteta našeg života i društva. Zato se zapitajmo i izračunajmo, koliko košta naš život u Srbiji?

Glosa_Za samo dvadesetak jesenjih dana, na gradilištima u Srbiji poginulo je najmanje šest građevinskih radnika. Gotovo svi ovi radnici bili su radili „na crno“ u specifičnoj verziji srbijanskog kapitalizma i/ili brutalne eksploatacije koje se ni Engelsov Mančester iz 19. veka ne bi postideo. A po Zakonu o radu, pravnim licima koja angažuju radnike na crno zaprećene su kazne od 800 hiljada. Zaprećenu i relativno „skuplju“ kaznu zatvora od 12 godina, kažu obavešteni, nije dobio niko i nikada