Ceo svet je rijaliti!

Pozorištu su dali ime „Gloub“ („The Globe“), tj. „Globus“ ili „Svet“, i otvorili ga 1599. godine. A ime ovog mladića? Vilijam Šekspir, naravno, jedan od najvećih dramaturga i najgenijalnijih književnika svih vremena. Čija se dela i danas igraju na pozornicama širom sveta, a njegovo nasleđe izučava po belosvetskim univerzitetima i akademijama jer, vaistinu, „Ceo svet je pozornica“.

Ali, čitav svet je bio i ostao i nešto drugo. Jer, zanimljivo je i ono što se dogodilo ubrzo posle. Šekspirov Gloub zatvoren je već 1642. godine, samo četrdesetak godina nakon otvaranja. Razlog? Zabrana svih pozorišta od strane Engleskog parlamenta zbog, pogađajmo, promocije bluda, nemorala i pogrešnog sistema vrednosti. Naime, do ovog zatvaranja došlo je zbog delovanja puritanaca, radikalnije, stroge i popularne protestantske struje tog doba, a koja je imala velikog uticaja na državu. Bilo je to vreme građanskih ratova, nemira i prevrata, te je puritanska vlast odlučila da joj je dosta i – razvrata. I u odluci parlamenta od 2. septembra 1642. godine pisalo je da pozorišne predstave, kao „spektakli telesnog zadovoljstva“ promovišu „lascivno veselje i plitkoumnost“, te da narod treba da se posveti „pokajanju i pomirenju sa Bogom“. Ko je, uprkos zabrani, nastavio da izvodi pozorišne predstave bio je uhapšen i bičevan, dok su uhvaćeni posetioci iz publike plaćali globu od 5 šilinga. Gloub nije ponovo otvoren sve do 1997. godine, čitavih 350 godina kasnije, kada je rekonstruisan par stotina metara od originalne lokacije, na radost turista i njihovih selfija za Fejsbuk. Pitanje je šta bi bilo sa Šekspirom i njegovim nasleđem da su ova zabrana i progon pozorišta uvedeni samo malo ranije – verovatno bi bio i ostao da radi na njivi ili da pravi rukavice poput svog oca.

Dakle, puritanci su svojevremeno zatvarali pozorišta, taj današnji simbol umetnosti i visoke kulture, kao nešto što je nekulturno i nepristojno, verski bogohulno i društveno opasno. I to ne bilo koje pozorište, već Šekspirovo pozorište, čiji je drug Bard bio i osnivač i suvlasnik (njegov vlasnički udeo bio je 12,5%) i glavni dramaturg, i u kojem su redovno izvođena današnja remek-dela svetske književnosti poput „Hamleta“, „Makbeta“, „Kralja Lira“ i ostalih. Međutim, zastanimo pre nego što otpišemo sve kao varvarski čin verskog fundamentalizma i sektašenja ravnog Islamskoj državi i njihovim pogledima na kulturu i umetnost. Kakvo je zaista bilo to pozorište? U to doba, u pitanju je bila jedna potpuno nova ideja i potpuno novi oblik razonode za stanovnike Londona. Kao i prilično jeftina zanimacija (stajaća karta koštala je samo jedan peni, otprilike kao manja vekna hleba, dakle, beše to „Hleba ili igara“) i masovna zabava. Samo Gloub je mogao da smesti do 3.000 ljudi, a bilo je tu i još pozorišta poput „Zavese“ („The Curtain“, osnovano 1577.), „Ruže“ („The Rose“, 1587.), „Labuda“ („The Swan“, 1595), „Sreće“ („The Fortune“, 1600) ili „Crvenog bika“ („The Red Bull“, 1604) – dok ih sve nije dekretom ukinulo. U ovim pozorištima odvijale su se i „predstave“ poput borbe petlova, borbe pasa i, posebno popularne, borbe pasa sa vezanim medvedom. Naravno, bilo je tu i klađenja na dotične, kao i kockanja i prostitucije. Pozorišta su privlačila mnoge mlade ljude, šegrte i boeme, kao i lopove, kockare, džeparoše, prosjake, žene lakog morala, pijance i lutalice.

Kada je reč o samim pozorišnim predstavama, one su bile posebno prilagođene masovnom ukusu publike, poput holivudskih blokbastera i/ili latinoameričkih sapunica. Od lakog i jeftinog humora u komedijama, preko romanse, seksa, preljuba, spletki, zavisti i ubistava u tragedijama, sve do epski spektakularnih „istorijskih drama“ sa kič scenografijom, vatrama i eksplozijama. Uostalom, sam Gloub je 1613. godine bio izgoreo do temelja kada je pravi top na sceni opalio i zapalio slamu i drvenariju tokom izvođenja upravo Šekspirovog „Henrija VIII“. Tokom jednog nedeljnog šoua sa vabljenjem medveda, drvena scena je popustila, nakon čega je život izgubilo nekoliko ljudi. Prepirke i tuče ispred i unutar pozorišta bile su redovna pojava. Uzgred, ženske uloge poput Julije, Ofelije, Dezdemone, Bjanke, Rozalinde ili Ledi Makbet izvodili su – dečaci.

S druge strane (reke), mnogi stanovnici Londona bili su strogi puritanci koji su se grozili i užasavali kako pozorišta, tako i njegovih posetilaca. Otvaranje pozorišta je od samog početka i bilo zabranjeno u gradu, zbog čega su Gloub i ostali bili podignuti na spomenutoj južnoj obali Temze, rezervisanoj za siromašne i moralno problematične. A čim su samozvano ugledni građani postali previše nervozni zbog porasta kriminala u gradu, kao i zbog sadržaja i karaktera mnogih pozorišnih komada, vlast je celu tu laku narodnu zabavu zabranila. Na uzdah olakšanja i neskrivenog zadovoljstva upravo kulturne, političke i crkvene elite i navodno pristojnog sveta.

Pojednostavljeno rečeno, englesko renesansno ili elizabetansko pozorište bilo je nekadašnji – rijaliti program ili rijaliti šou. Slabije obrazovani i manje imućni ljudi su za male pare gledali druge ljude kako uživo glumataju, prepiru se, mlate, potkradaju, spletkare, ogovaraju, (samo)ubijaju, ljubakaju, simuliraju seksualne odnose i ostalo. U nakićenim kostimima, frizurama i scenografijama, po daskama koje život znače – čim su se opklade za borbe životinja pokupile ili isplatile, a usirena krv petlova i medveda malo počistila. Za mnoge fine ljude Londona, građanski ratovi i kuga bili su božji gnev upravo zbog bluda i nemorala po engleskim pozorištima. Zbog čega su protiv svog tog scenskog zlog i pozorišnog naopakog glasno ustajali, coktali i kršili prste nadasve pristojni i kulturni građani (post)elizabetanske ere, misleći da time spašavaju kulturu, pobožnost, intelekt, prave vrednosti i moralno tkivo nacije. Jer, zaista, renesansno pozorište jeste bila moralno problematična zabava nižih društvenih slojeva, po propisanom moralu ovog duha vremena. I bila je jasno suprotstavljena aktuelnoj visokoj kulturi, a posebno konzervativnim puritancima. Naprosto, behu to „Farma“, „Parovi“ ili „Maldivi“ svog doba.

Prisetimo se ove istorijske epizode kada danas potpisujemo ili podržavamo peticije protiv rijaliti programa, umesto toga zahtevajući nekakvu kulturu, klasičnu muziku, umetničke izložbe, obrazovni TV program ili – u veleobrtu istorijske ironije – pozorište. Da je živ, mlađani Šekspir bi svakako bio zapanjen što se njegovi komadi namenjeni tako niskoj, masovnoj i narodnoj zabavi kao što je pozorište danas nutkaju mladim generacijama kao primer visoke umetnosti i pravih vrednosti. I on sam bio je iznova otkriven tek krajem 18. i početkom 19. veka, kada i (sa pravom) dobija status književnog genija i superstara. Ko može da zna koga i šta ćemo mi otkriti i kovati u umetničke zvezde kao neobrazovane i avangardne genije, odnosno vanserijske prirodne talente poput Šekspira za dva stoleća? Kristijana Golubovića možda? Ekrema Jevrića?

I sad, pre nego što pristojni ljudi i oni teoretičari umetnosti i književnosti bez osećaja za istorijsko dobiju fras – suština ovih analogija i paralelizama nije u pozorišnoj umetnosti, već u zabranama. To jest, u nepodnošljivoj lakoći sa kojom o(t)pisujemo sve što ne odgovara našem ukusu, te konvencionalnom diktatu za ono što je (ne)ukusno. Istorija umetnosti i književnosti krcata je delima koja su slovila za skandalozna i nemoralna, a danas se smatraju remek-delima: od Maneovog „Doručka na travi“ i Dišanove „Fontane“ do „Ljubavnika Ledi Četerli“ D. H. Lorensa i „Uliksa“ Džejmsa Džojsa. Zapravo, ova dinamika jeste – istorija umetnosti i književnosti kao takva. Šekspir je još dobro i prolazio, tavoreći u opskurnosti posle smrti. Drama „Doktor Faust“, njegovog savremenika i sapatnika Kristofera Marloua, proglašena je tekstom koji vodi u ludilo i primerci su javno spaljivani.

Sve ovo, naravno, ne znači da su savremeni rijaliti programi nekakvo još neotkriveno kulturno i umetničko blago. Ali znači sledeće: svaki put kada neko uzme da nam drobi o pogubnom uticaju nekakvog popularnog i masovno kulturnog sadržaja po naciju i omladinu – uhvatimo se za pištolj. Ili bar daljinski upravljač. U sveopštoj kuknjavi za „dobrim starim“ ili „zlatnim“ vremenima televizije, malo šta demantuje ovakve nostalgične stavove od naše društvene stvarnosti. Drugim rečima, nema boljeg dokaza za to da popularna medijska kultura nema ama baš nikakvog uticaja na društvo i umove ljudi od društvenog kolapsa devedesetih godina. Generacija odrasla na kvalitetnom televizijskom programu koji je i kulturnjačio i obrazovao i prosvećivao i aktivno promovisao bratstvo i jedinstvo među ljudima i narodima nije ni trepnula pre nego što se uhvatila rasparčavanja zemlje, pljački, ubistava, silovanja i etničkih čišćenja. Nije bilo rijalitija kada su televiziju u mladosti gledali Željko Ražnatović Arkan ili Ratko Mladić. I niko to nije bolje rekao od Branka (Milićevića) Kockice, govoreći o sopstvenoj emisiji: „Deca ništa ne gube jer takve emisije više ne postoje, a među onima koji su 'Kockicu' gledali kao mali, mnogo je đubradi.“

Poenta je jednostavno šekspirovska. U dobu Vilijama Šekspira, Kristofera Marloua, Bena Džonsona i ostalih majstora, odnosno u relativno kratkom periodu kada je Engleska ostvarila svoje najveće i vanserijske doprinose pozorištu, renesansnoj književnosti, te kulturi i civilizaciji sveta uopšte – ova su dela bila zabavna, narodna i masovna, a neko bi rekao i jeftina i priprosta. Kao i moralno i politički subverzivna po vladajuće klase i vladajući poredak. I zato je načitan, konzervativan, prefinjen i moralno zabrinut puritanski i anglikanski svet, dakle, političari, novinari, kulturnjaci svih boja i ostala društvena elita, ovo kritikovao, odbacivao i zabranjivao.

Da li zaista želimo da budemo puritanci 21. veka? Jednom je i jedan Šekspir bio „spektakl telesnog zadovoljstva“ i promocija „lascivnosti“ i „plitkoumnosti“, po rečima lordova i barona Engleskog parlamenta. Pripazimo na to šta (želimo da) zatvaramo, zabranjujemo, cenzurišemo i nad čim se užasavamo. Ceo svet je rijaliti šou, oduvek i zauvek.