Čiji je naš Exit?

Nikad nećemo saznati.

Exita ove godine prvi put neće biti, iako su se organizatori svim snagama upirali da, uprkos korona virusu i zdravom razumu, naprave neki javni događaj sa pevanjem i sviranjem na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Oglasom u baš ovom dnevnom listu, pokrenut je i stečajni postupak nad privrednim društvom The State of Exit d.o.o., za koje su aktuelni organizatori festivala pasivno-agresivno poručili da sa njima nema veze.

U osnovi te drame je sukob između osnivača Exita, ali i konflikt u onom koncepcijskom, ideološkom, pa i identitetskom smislu. I refleksija ideoloških sukoba i svojevrsne krize identiteta u srpskom društvu u celini.

Šta su društveno-političko značenje, kulturno nasleđe i identitet festivala Exit danas? Kako je izgledala evolucija Exita u ovo što imamo ili nemamo sada?

U jednom razgovoru sa sjajnim novinarom Igorom Mihaljevićem (Vojvođanski istraživačko-analitički centar VOICE i Znaš Ti Zašto Media), ovaj sociolog i kolumnista je već spomenuo da se Exit od samog početka suočio sa potrebom da kreira novi identitet. Naime, ovaj festival imao je tu nevolju u sreći da je već nulti Exit ispunio svoju društvenu i političku funkciju.

Da podsetimo decu i omladinu, nulti i besplatni Exit tokom leta 2000. trajao je oko 100 dana, sa 34 veća muzička koncerta, 20 tribina, 120 filmskih projekcija, 12 pozorišnih predstava i slično, i bio je u parku ispred Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Namera mu je bila otvoreno politička: zagovaranje izlaska na izbore mladih (otuda Exit ili Izađi) da bi na njima porazili Slobodana Miloševića.

Poslednji koncert nultog Exita održan je 22. septembra 2000. godine, a Vojislav Koštunica je na izborima pobedio Miloševića samo dva dana kasnije.

I šta onda i šta posle?

Sloboda je osvojena, demokratija izvojevana, a Srbija krenula prema Evropi, Zapadu i popularnoj muzici mu. Da, svi smo tada bili tako kratkovidi i naivni, i ne pretvarajmo se da nismo.

Dakle, odmah prvi Exit (2001) održan je u sasvim drugačijem sociopolitičkom kontekstu, i zato ga je valjalo ponovo izmisliti i (re)definisati.

Tako je i bilo: umesto lokalnog, postao je nacionalni ili regionalni događaj; umesto tri meseca, trajao je devet dana; umesto jedne bine u parku, dobio je više bina na Tvrđavi.

I, umesto političkog i opštekulturnog, redefinisao se kao pre svega muzički festival (stariji se sećamo da su integralni deo nekoliko prvih Exita činili i bioskopi i pozorišne predstave). I što uopšte nije ispalo loše, naprotiv.

Jer Exit jeste zadržao izvesnu simboličku funkciju u našem društvu, pre svega kao festival – moderne Srbije.

Prvih nekoliko godina, u pitanju je bio prostor na koji je dolazila moderna, urbana, prozapadna i rokenrol populacija, šta god ovi epiteti značili ili ne. Bio je i kopča do tada izolovane i zatvorene Srbije sa (post)jugoslovenskim (i tek kasnije svetskim) muzičkim prostorom.

Pa je, nakon previše vremena, u Novom Sadu već 2001. i 2002. ugostio KUD Idijote, Let 3, Darka Rundeka, Gorana Bareta, Vlatka Stefanovskog, Psihomodo Pop, Hladno Pivo i druge.

Zbog ovih vrednosti slobode, modernosti i posleratnog pomirenja, za kleronacionalističke kružoke odmah je bio percipiran kao festival bluda i nemorala na kojem sipaju drogu u piće.

A glasni i oštri protivnici festivala bili su podjednako i vladajuća Demokratska stranka Srbije i opoziciona Srpska radikalna stranka.

Exit zato jeste ostao ideološki i politički subverzivni festival, bar za onaj (većinski?) kleronacionalistički narativ u našem društvu čak i nakon 2000. godine. Dok sve nije bila ni samo politika simbola.

Osnivači Exita, tadašnji predsednik i glavni menadžer mu, bili su uhapšeni i završili su u zatvoru na novosadskoj Klisi 2004. godine.

Dakle, pokretači Exita uhapšeni su nakon demokratskih promena, i to nije učinio Slobodan Milošević, već Vojislav Koštunica, a za čiju su pobedu na izborima agitovali samo četiri godine ranije.

Uz atentat na Zorana Đinđića, verovatno nema boljeg indikatora za kontrarevoluciju i ideološku reakciju koja se bila dogodila u našem društvu od toga.

Simbolički i realno prelomni trenutak u evoluciji identiteta festivala Exit verovatno se dogodio sledeće 2005, na desetogodišnjicu genocida u Srebrenici i nakon izbora Maje Gojković za gradonačelnicu Novog Sada.

Organizatori tada tek petog izdanja Exita (pokazaće se, naivno) nastojali su da minutom ćutanja odaju poštu srebreničkim žrtvama. Suočili su se sa pretnjom bombama.

I u razumnom strahu od nasilja i žrtava, pribegli su kompromisu. Emitovan je nekakav isprazni pesmičuljak Eni Lenoks u duhu mira u svetu i zdravlja delfina.

A upravo taj kompromis sa zločinom, i istorijsko pomirenje sa starim režimom, živimo i danas u našem društvu u celini, pa tek onda i na festivalskom tamburanju na Tvrđavi.

Te iste 2005, jedan od suosnivača Exita pragmatično se sastao sa novom gradonačelnicom Majom Gojković, potpisavši Protokol o saradnji između festivala i Grada. Bila je to svojevrsna Deklaracija o političkom pomirenju tri godine pre nego što su je u oktobru 2008. potpisali Boris Tadić i Ivica Dačić.

Do tada se Srbija nelagodno suočavala sa Exitom, ali od tada se Exit bio suočio sa – Srbijom.

Međutim, da li je Exit jedini krivac za političku kolaboraciju sa tzv. starim režimom u našem društvu?

Da li smo mi, šatro moderna, urbana, progresivna, prozapadna i antimiloševićevska publika Exita, postavili pitanje o tome kako je uopšte moguće da jedna Maja Gojković postane gradonačelnica Novog Sada, već u jesen 2004. godine?

A možda je baš ovo bio naš glavni društveni problem, a ne što se neki čelnik Exita susreo sa njom radi budžetske kinte za jedan muzički festival.

Zatim, otvaranju Exita 2006. prisustvovao je tadašnji evropski komesar za proširenje Oli Ren, a na Mejn stejdžu svirali su Mlađan Dinkić i Božidar Đelić. Što je tada delovalo sasvim simpatično.

Možemo li da zamislimo evropskog komesara za proširenje Varheljija na Exitu danas? I da li bi nekoga bilo briga i da dođe? A Sinišu Malog i Jorgovanku Tabaković za gitarom i bubnjevima na Exitovoj bini?

I zašto ne? Da li se to od Evrope udaljio Exzit, ili naše celokupno društvo?

S druge strane, i sam Exit je u svom nastojanju da postane popularniji, komercijalniji i nekako veći, zapravo postao – mali.

Vremenom su ga preoteli razni brend menadžeri i PR prodavci magle, transformisali jedino u zabavu i razonodu, pa i izvezli na Buljarice i u Budvu.

Prvobitni identitet Exzita izgubio se čim mu je Dens arena postala važnija od Mejn stejdža. Postao je festival koji voli sve što vole mladi, i naravno (di)Džej. I danas je sve to samo još jedna poveća – žurka.

Možda ne baš seosko veselje poput Guče, ali opet jedno – urbano poselo.

Ali možemo li lamentirati nad takvom sudbinom našeg Exita, a da ne zazvučimo kao starci koji nostalgično kukumavče nad nekakvim Vudstokom, korzom i gramofonskom pločom?

Studentski osnivači Exita danas su gotovo sredovečni ljudi.

A današnji posetioci Exita doslovno su izlazili ili egzitirali iz materica u vreme onog nultog Exita koji se borio protiv Miloševića. Ima li smisla da ih kritikujemo zato što se ne sećaju ovog doba?

Učestali su narativčići prema kojima je Exit otupio svoju političku oštricu i izgubio svoju društvenu funkciju.

Međutim, da li jedan muzički festival zaista treba da bude institucija koja se bori za slobodu i demokratiju, i koja će da politički obrazuje mlade ljude u našoj Republici? Gde su ostale institucije – političke partije, mediji, univerziteti, srednje škole, civilno društvo itd, koje su mnogo prirodnija adresa za tu stvar?

Iskreno svaka čast idejnim tvorcima i originalnim vizijama Exita, ali teško nama ako jedan muzički festival treba da nas uči demokratiji.

Za srpsko društvo, Exit je bio uradio više nego što je to iko mogao da pretpostavi, očekuje, zamisli i vlažno sanja.

U jedan relativno provincijalni, srednjoevropski i godinama zapuštani Novi Sad (i Srbiju), bio je doveo globalne zvezde i muzičke legende poput Igija Popa, Nika Kejva, Henrija Rolinsa, Bilija Ajdola, Morisija, Lijama Galagera, te Motörhead, Sex Pistols, Guns n’ Roses, Garbage, Pulp, Manic Street Preachers, The Cure, White Stripes, Beastie Boys, The Prodigy, Franz Ferdinand, Arctic Monkeys i nebrojene ostale.

Pa i MTV i najveće DJ-jeve današnjice, te uopšte mlade ljude iz cele bivše (i buduće!) Jugoslavije i Evrope, da se druže, grle, pevaju, plešu i prndače u kampu. Ovo jednostavno jeste (bila) ona bolja Srbija. A zašto tačno ona nije prevladala nije stvar koju treba spočitavati Exitu – već svima nama zajedno.

Čija je ovo pesma? bio je sjajni dokumentarac koji je razbijao nacionalne granice one, realno, jedinstvene balkanske kulture.

Čiji je onda naš Exit, sa svojim pesmama?

Najvažnije pitanje nije zašto je Exit danas tako komercijalan, anemičan i apolitičan kao što jeste.

Umesto čaršijske rasprave o tome čiji je naš Exit, pankerski ili denserski, alternativni ili komercijalni, demokratski ili naprednjački, Bojanov ili Dušanov, valja se zapitati sledeće. Hoće li sloboda umeti da peva, kao što su osnivači Exita pevali o njoj? I možemo li danas da zamislimo popularni muzički festival u Srbiji koji bi obeležio genocid u Srebrenici?

Kao i zašto danas nemamo jednu novu ekipu mladih ljudi koja će ispred Filozofskog fakulteta u Novom Sadu pokrenuti samo svoj novi, nulti i tromesečni kulturni festival? U borbi protiv nove autokratije, a u ime modernosti, Evrope i Zapada?