Čitajte Marksa!

Svakom organizacijom kojoj se pridružio, ubrzo je počeo da upravlja. Nepopravljivo dosledan, sam je sebe osudio na život u političkoj ilegali i na intelektualnoj margini, iako ga je mogla čekati blistava univerzitetska karijera. Njegova najpoznatija dela u najvećoj meri su polemike sa sebi sličnima: mladim hegelijancima, utopistima, anarhistima i ostalima. Za većinu njih koristio je jedan kvalifikativ: „sitnoburžoasko“. Takozvana sitna buržoazija obično je značila nižu srednju klasu: sitnije trgovce, vlasnike famoznih malih i srednjih preduzeća i njima slične. Opisujući svoje teorijske protivnike kao sitne buržuje, Marks je aludirao na specifične socijalnoklasne karakteristike ovog društvenog sloja. Naime, iako je i njima kapitalizam stezao vrat, oni nisu bili spremni da ga svrgnu. Zadovoljavali su se sitnim i kičolikim luksuzima, i time što nisu radnička klasa. Nalazeći se negde između proletera i bogataša teškaša, ovaj sloj je ostajao zadovoljan poretkom i bio je spreman da ga podmaže. Marksa je to prilično živciralo.

Najnoviju temu politike u Srbiji takođe je moguće označiti kao sitnoburžoasku. Reč je o ideji da u situaciji društvene krize i siromaštva pred vratima (ili usred dnevne sobe), bogati u Srbiji treba da odvoje deo svog bogatstva i poklone ga toj Srbiji, šta god to ona bila. Sve to po ugledu na bogate pojedince poput Bila Gejtsa ili Vorena Bafeta koji, ukoliko sve nije marketinški trik, zaista poklanjaju nenormalne sume svog akumuliranog kapitala za dobrobit čovečanstva. Analogija je besmislena koliko i sitnoburžoaska. Prvo, Gejts i Bafet svoje bogatstvo poklanjaju gladnima po Africi, a ne oporavku američke ekonomije ili siromašnim Amerikancima. Drugo, u poređenju sa ovom dvojicom, domaći bogataši zaista deluju kao vlasnici dragstora u prizemlju zgrade koji jedva sastavljaju kraj sa preduzetničkim krajem, dok im država nutka da svojim parama reše pitanje mira u svetu i delfina kao ugrožene vrste.

Međutim, ono što je istinski sitnoburžoasko u celoj zamisli je sama zamisao. Ideja koja umesto da preispita poredak u kojem se nekolicina ljudi brzo obogatila na veoma sumnjiv način, ona taj poredak cementira praveći od navedenih ljudi humanitarce i dobrotvore. Umesto zakona, poziva se na savest. I nudi otkup greha. Tajkuni koji figuriraju kao osobe kojima se nude ove političke indulgencije gotovo su javni finansijeri političkih partija. Dok njihove biografije nisu životopisi ekonomskih genijalaca, a ono na čemu zarađuju ne krasi dovitljivost i kreativnost jednog „Vindouza sedmice“. Svako od nas bio bi uspešan biznismen da dobije vlasništvo nad nečim drastično ispod realne cene i da ga zatim proda ili privređuje posve realistično i tržišno. Možda najtužnija epizoda u celoj priči bila je pretnja bogatunskoj škvadri od strane predsednika Srbije: „Za njih ne bi bilo korisno da me bilo ko iz kluba bogataša proziva.“ Diskurs „prozivki“ i odgovora na prozivke dolikuje dorćolskim huliganima, trenerkašima i ljudskom inventaru po sportskim kladionicama, a ne predsednicima bilo čega, od mesnih zajednica naviše. Osim melioracije pojedinih ženskih prepona ili dodvoravanja muškim biračima koji vlažno sanjaju Vladimira Putina, ovakve pretnje nemaju drugu funkciju.

Sitnoburžoaski je i nekako podlo očekivati od građana da u onima koji su se nezakonito i preko njihovih leđa obogatili vide svoje spasioce. Ili uopšte od eksploatatora praviti heroje. Bes zbog naglo obogaćenih nije sirotinjska zavist, već jedno pravedno osećanje. Pacifikovati ga znači saučestvovati. Nutkati sirotinji da od ponedeljka voli svoje dušmane jer će im dotični nešto udeliti samo je novi indikator stare Marksove istine: da su krupna politika i krupni kapital uvek na istoj strani barikada. A njihove međusobne čarke samo dobro inscenirani teatar. Ukoliko svi gubitnici ovakve politikantske ekonomije pristanu na šarenu lažu dobrotvornih fondacija, SMS donacija, korporativne odgovornosti i sličnih trikova pranja savesti – biće to poslednji korak na putu legitimacije kriminalne akumulacije kapitala.

Ubediti siromašne da bogati rade za njihovo (a ne sopstveno) dobro, samo što to oni ne vide, znači zaslepiti ih u potpunosti. I za to ne treba kriviti bogate – oni u to teško mogu da ih ubede – već političare. Stav da ljudi treba da su zadovoljni što drugima lije, jer onda i njima kaplje, istinski je sitnoburžoaska ideologija. Stari Marks je s pravom bio iznerviran. Danas bi verovatno još više urlao.