Čitanje i revolucija

Jer, na ovom „iventu“, srednjoškolci čekaju u redu za selfi sa Vojislavom Šešeljem, bradati popovi i ostali mračnjaci su posvud, dok sitna buržoazija kući mahom donese tvrdo ukoričenu teoriju zavere, nekakvo nadrilekarstvo i samopomoć, najnovijeg Paola Koelja, ili pak svetlucavi kuvar za hrono ishranu. Bude tu i pomodarskog snoberaja, ali tačno svi gunđaju zbog proterivanja kultnih sajamskih pljeskavica od soje i svinjskih otpadaka. Pa ipak, u toj gužvi od koje ispadaju plombe, mnogi se osete nekako „kulturno“ i „načitano“ kada najzad legnu u krevet i parkiraju kupljenu knjigu na policu i na prateće skupljanje prašine. Deder, mladiću, 250 grama „Tolstojevskog“ za poneti. Dakle, da, lako je biti ciničan povodom Sajma knjiga u Beogradu. I sprdati se sa popularnim spisateljicama, modnim blogerkama, neukom publikom koja nije sigurna oko autora „Na Drini ćuprije“, te izdavačima zainteresovanim jedino za mrski profit. Ali, stvari ipak nisu tako proste, niti banalne i prostačke.

Ugledni naučnici kao što su istoričarka Lin Hant, filozofkinja Marta Nusbaum, psiholozi Rejmond Mar i Kit Outli, i mnogi drugi, suvislo argumentuju da je čitanje proces koji doprinosi uvećanju naše empatije. Kao i da je u pitanju fenomen koji može zakotrljati društveni napredak. Naravno, mnogi se mršte na romantičnu ideju da puko čitanje može biti moralno vozdižuće na bilo koji način. Sve to deluje nekako malograđanski, kič i sentimentalno, poput tetki koje narajcano cokću i krše prste jer, eto, omladina više ne čita knjige i samo bulji u telefon. A i suknje su im prokleto prekratke. Uostalom, zaista ima knjiga i ima „knjiga“. Antisemitski i lažni „Protokoli Sionskih mudraca“ svakako su prodavaniji od Igoa, DŽojsa ili Orvela. Međutim, tzv. Čitalačka revolucija jeste preoblikovala svet, možda i više od one Industrijske ili Francuske. Jedina tehnologija koja je po svom usponu istrčala pred rudu Industrijske revolucije bila je tehnologija štampanja knjiga. Podsetimo se, pre Gutenberga i nedavne 1452. godine, knjige su se prepisivale ručno i trebalo je oko 37 dana za proizvodnju jedne skupocene knjige od 250 stranica. Dva stoleća kasnije, u 17. i 18. veku, proizvodnja knjiga se udvadesetostručila, a pismenost utrostručila. Sa sve više dostupnih i jeftinih knjiga, do kraja 18. veka, većina muškaraca u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Danskoj, Finskoj, Švedskoj i Švajcarskoj bili su pismeni. LJudi su počeli da čitaju i sekularnu, a ne samo versku literaturu, čitali su sami (a ne u grupama), i čitali su i razne političke pamflete i časopise, a ne samo propagandne almanahe, kalendare i ostale Biblije. I nije to uopšte bilo tako davno.

A nije bilo ni povratka nazad. U pitanju beše istorijska prekretnica u smislu da je masovno čitanje odjednom naraslo do tako gigantskih proporcija da je staleški, bogobojažljivi, autokratski i uskogrudi poredak sela, parohije i porodičnog klana mogao (i morao) biti svrgnut. Naučna revolucija je već pokazala da je naše svakodnevno iskustvo samo delić živog iskustva ovog fantastičnog sveta u rangu od mikroskopskog do astronomskog. Evropska putovanja i istraživanja sveta ukazala su i na sasvim drugačije i „egzotične“ ljude, odnosno na načine života koji su sasvim drugačiji od našeg sopstvenog. A o svemu tome smo najzad mogli da – čitamo. Dok nam je utopijska ili satirična književnost, od Tomasa Mora do DŽonatana Svifta, prikazala hipotetičke svetove u kojima se istovremeno i očigledno ogoljuju naše sopstvene zablude, gluposti i budalaštine. Kako i brucoši na studijama književnosti znaju, 18. vek je bio prekretnica u istoriji romana, koji je tada postao forma masovne zabave nalik na rijaliti programe ili TV serije danas. U romanu kao književnom žanru, priča prati određenog protagonistu, njegove misli i osećanja u „realnom“ ili „rijaliti“ vremenu, umesto distanciranog opisa nekog morališućeg naratora. Čitaoci širom matorog kontinenta odjednom su masovno cmizdrili zbog zabranjenih ljubavi, smejali su se popovima i nadobudnim skorojevićima, te su saosećali sa pustolovima, junacima i siromasima. I nema ništa loše u tome, naprotiv.

Kako lucidno svedoči kognitivni psiholog Stiven Pinker, čitanje je pre svega tehnologija koja omogućuje – preuzimanje uloge drugog. Jedno hodanje tuđim cipelama i posmatranje sveta tuđim očima. Kada su nečije misli u našoj glavi, mi nužno vidimo stvari iz drugog ugla. I, bar privremeno, delimo njegove ili njene stavove i osećanja. Kada „uronimo“ u dobru ili u petparačku knjigu, svejedno, mi naprosto živimo taj svet. I skapiravamo da je drugačiji svet moguć. Ovo nije „empatija“ u smislu samilosti ili saosećanja (iako ima i toga), već jedan transformativni proces usvajanja jedne sasvim drugačije perspektive. I pratećeg širenja vidika. Tada očigledno i naglo uviđamo da i neki drugi ljudi imaju svoj tok svesti, misli i osećanja, svoje strahove, nade, želje i strasti. A razumevanje tuđeg pogleda na svet i te kako može da promeni naša ubeđenja i verovanja na razne načine. Ukoliko posmatramo svet očima istraživača, pustolova, stranca, crnca, deteta, tinejdžera, žene, lezbejke, bilo kakve manjine, možemo da dovedemo u pitanje postojeća pravila i norme. I tada jedno „Tako se to radi“ postaje jedno „Tako to samo naše pleme radi u ovom trenutku vremena“. I to je, zapravo, revolucija.

A upravo revolucija se i dogodila. Tehnološki napredak u štampanju i izdavaštvu, masovna proizvodnja knjiga, širenje pismenosti i rastuća popularnost romana, sve je to prethodilo brojnim društvenim reformama i revolucijama. Volter, Didro, Ruso, Dalamber i ostali živeli su u „Republici pisanja“, pre nego što se Francuskoj dogodila republika. U mnogim slučajevima, aktuelni „bestseleri“ po „top listama“ su i bukvalno izložili čitaoce tuđim nedaćama i do tada sakrivenim patnjama, i doveli do važnih društvenih promena. „Čiča Tomina koliba“ (1852) je sasvim neposredno pogurala pokret za ukidanje ropstva u Americi, a „Oliver Tvist“ (1839) je britanskoj javnosti otvorio oči povodom patnje dece u sirotištima i fabrikama. Prvi svetski rat bio je nazvan i „prvim književnim ratom“. Odmah po kraju istog, došlo je do eksplozije veoma gorkih i moćnih narativa o tragediji, besmislu ili apsurdu rata, poput Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“ (1923), Remarkovog „Na zapadu ništa novo“ ili Hemingvejevog „Zbogom oružje“ iz 1929. godine. A tek je 20. vek doneo niz dubokih uvida i dizanja svesti oko ljudske egzistencije (Sartra, Kamija, Kafku) i problema genocida i totalitarizma (Anu Frank, Orvela, Solženjicina, Kunderu). I tako sve do popularnih i subverzivnih narativa Oldousa Hakslija, Virdžinije Vulf, DŽeka Keruaka, Henrija Milera, Čarlsa Bukovskog, Filipa K. Dika ili Erike DŽong. Ričard Dokins je lansirao pokret „Novog Ateizma“, a DŽ. K. Rouling je iznova lansirala to neko čitanje među decom i omladinom. Čak i banalnih „Pedeset nijansi sive“ raširile su vidike i kolena, verovatno sačuvavši ili oplemenivši mnoge brakove.

Dakle, bez obzira na to da li su u pitanju romani, drame ili poezija, teške egzistencijalne kritike svega postojećeg ili pak laka sentimentalna fantazija, eksplozija čitanja dovela je i dovodi do jednog toliko važnog udaljavanja ljudi od njihovih parohijalnih i konvencionalnih pogleda na svet. I stvorila je dobro navodnjavanu i kvalitetno nađubrenu staklenu baštu za uzgoj i razvoj novih ideja o moralnosti, smislu života, čoveku, drugim ljudima i društvenom poretku. A ne brinimo i ne zamerajmo previše ni ukoliko ljudi samo žele da kupe knjigu da bi im ova zgodno stajala na polici. Sjajni publicista i filozof Nasim Nikolas Taleb insistira na značaju „antibiblioteke“, tj. na intimnoj i društvenoj važnosti nepročitanih knjiga. Umesto predanog čitanja od korice do korice, ove knjige su alati koji se uzimaju po potrebi, ali i toliko važan nagovor na skromnost. To jest, gotovo sokratovski podsetnik na sve ono razno što ne znamo. Mudri Japanci imaju i zasebnu reč za strastveno gomilanje nepročitanih knjiga – „tsundoku“ – i to bez bilo kakvih negativnih konotacija.

Naprosto, čitanje i/ili kupovina knjiga su kvintesencija modernosti. I zato razmislimo dvaput kada se posprdno odnosimo prema hordama plitkih i šatro bibliofilnih turista po Sajmu knjiga. U pitanju jeste specifičan fenomen srpskog društva i kulture, ali ga valja posmatrati i kao masovni pokušaj učešća građana Srbije u toj nekoj modernosti. Doneli oni kući Jelenu Bačić Alimpić ili Emila Zolu, Kiju Kockar ili Kurta Vonegata, poenta je istorijska, strukturna i društvena, a ne pojedinačna ili individualna. Nije svejedno šta čitamo, ali čitanjem svejedno učestvujemo u jednom neverovatnom procesu koji nas je učinio modernim, saosećajnijim i humanijim ljudima. „Ako odete kući sa nekim, a taj nema knjige kod kuće, nemojte ga jebati“, poručio je kultni američki režiser DŽon Voters. Književnost nam je pomogla da se na tren stavimo u umove drugih ljudi, a publicistika i satira da dovedemo u pitanje društvene norme i poretke. Žive slike patnje robova, žena, homoseksualaca, te užasa i krvoprolića rata, kao i surovosti prema deci i životinjama, prethodile su reformama koje su zabranile ili bar umanjile ove prakse na planeti. Zato posetimo Sajam knjiga bez nelagode i blama, jer time učestvujemo u jednoj velikom društvenom eksperimentu i revoluciji. I onda, pošto košta ovaj kuvar za hrono ishranu?