Crna država

 „Uslugu“ nasilja, međutim, legalno je moguće dobiti jedino od države i njenih organa ili pipaka. Ukoliko pojedinac ima tu nesreću da bude izložen nasilju od strane nedržavnog entiteta, sama država će to sankcionisati. Ključna reč u definisanju države zapravo nije nasilje, već monopol nad nasiljem. Odnosno, država je pre i iznad svega: monopolista na fizičko nasilje. Visprena Veberova sofistikacija, stavljena u zagradu – „sa uspehom“ – implicira još nešto: kada ovog monopola nema, nema ni države.

Središnje pitanje zastrašujućeg slučaja zlostavljanja u samozvanom duhovno-rehabilitacionom centru Crna Reka zapravo je pitanje o snazi, odnosno slabosti, države Srbije. Polazeći od Veberovog određenja države, činjenica da je godinama bilo moguće imati nedržavnu instituciju koja će relativno sistematski upotrebljavati fizičko nasilje upućuje na dve moguće stvari. Prva je da crkvene institucije zapravo jesu državne institucije. Druga je da jednostavno ne postoji država. Obe mogućnosti su poražavajuće, a čitaoci su slobodni da odaberu koja je strašnija (lično: prva).

Ta prva je i izvesnija. Samo ako država smatra crkvene institucije svojim integralnim delom (ili obrnuto), moguće je da im prepusti deo krvavog kolača nazvanog monopol nad nasiljem. Verovatno nema „boljeg“ primera klerikalizacije od tog, uključujući tu i brzopotezno povlačenje antidiskriminacionog zakona onomad. Monopol nad nasiljem je osnovna, ali i poslednja i definitivna karakteristika koju svaka država mora posedovati ako želi nositi to ime sa smislom i istinskim sadržajem. I u mnogim razvijenim i posve stabilnim državama postoje slučajevi sistematskog i dugotrajnog nedržavnog nasilja, ali ono je najčešće uspešno skrivano i odvija se u okvirima porodice. U ovom slučaju, skrivanje od državnih organa bilo je gotovo nemoguće, uprkos navodno gustoj bukovoj šumi koja okružuje Crnu Reku. U pitanju je institucija kroz koju je prošlo oko hiljadu ljudi, postoje javni istupi zvaničnika centra o nasilju, a izgleda i prijave protiv njih. Konačno, u tekstu nedeljnika Vreme, bivši „štićenici“ centra iznose navode o policiji koja je bila i koja jeste na strani nedržavnih batinaša. Bolji indikator o amalgamu države i crkve teško je pronaći, upravo zbog nasilja koje bi legalno imalo biti rezervisano jedino za – državu.

I za drugu varijantu ima argumenata. Ona podrazumeva inertnost države u obavljanju sopstvenih poslova do mere do koje se više i ne može nazvati državom. Slaba ili nikakva država zaista može biti famozno neobaveštena o nasilju koje se odvija na njenim prostorima, odnosno izgubiti monopol nad njim. Sama mogućnost činjenice da neobrazovani i nelicencirani pojedinci nesmetano praktikuju medicinske tretmane – kakvi god oni bili – svedoči o slabosti države. U razvijenim društvima, svi građani misle da mogu biti fudbalski selektori, i – oni manje samokritični – predsednici/premijeri. U Srbiji, građani neretko smatraju da mogu biti i lekari, nastavnici, urbanisti, građevinci, električari, vodoinstalateri, slikari, vojno-politički stratezi, ambasadori, porno-glumci, i treneri većine individualnih i ekipnih sportova. Na pitanje zna li svirati klavir, građanin ovih prostora u antologijskom vicu odgovara sa „može biti i da znam, nikada nisam probao“. Ova navodna svestranost ili implicitna samozaljubljenost nije stvar fiktivnog nacionalnog karaktera („mentaliteta“), već iznova stvar slabe države ili slabih institucija. U kontekstu slabog zdravstva, prosvete, kulture i fudbalskih uspeha, nije neobično što će građani pomisliti da to sve oni sami umeju bolje, uprkos odsustvu formalnih (dakle, državinih) kvalifikacija. Od fenomena divlje gradnje do „veze“ u opštini – sve su to signali slabe države. Međutim, kada građani (mogu da) pomisle da sami mogu praktikovati nasilje, onda više ništa nije smešno.

Postojanje države ne demonstrira se time što se ne sedi sa političkim predstavnicima većine građana Kosova, povlače (pa vraćaju) ambasadori, ili dižu tri prsta pred Amerikancima. Valjalo bi čitati Vebera: država postoji ako ima monopol nad fizičkim nasiljem. Zlostavljanja u Crnoj Reci glasno poručuju da je taj monopol izuzetno i bolno traljav. Zato je reakcija državnih organa na Crnu Reku od izuzetne važnosti. Ova reakcija će dati odgovor i na dilemu oko toga da li je država crkva ili države nema. Koji god da je, biće napisan prilično crnom bojom.