Da li cenzurisati Hitlera?

Što znači da će Majn Kampf u Nemačkoj moći da se objavljuje, kupuje, prodaje, štampa i fotokopira do mile volje. Ovo je proizvelo mnoge političke i moralne dileme koje se mogu sažeti u sledeće pitanje: da li cenzurisati Hitlera?

Jer, Majn Kampf je romansirana Hitlerova autobiografija u kojoj on izlaže i svoju ideologiju i poglede na svet, a koji se mahom svode na dizanje panike i borbene gotovosti zbog opasnosti od zlih Jevreja i/ili zlih komunista. Kritikovao je i parlamentarnu demokratiju kao leglo korupcije i oportunizma, pomalo pozivao na genocid (prema „trovačima“ Nemačke) i na širenje na istok („Veliku Nemačku“). Beše to amalgam agresivnog nacionalizma, antisemitizma i rasizma, kao i poziva na odlučnost i čvrstoručje u vlasti. Hitler je nameravao da svoju knjigu nazove „Četiri i po godine (borbe) protiv laži, gluposti i kukavičluka“, ali je izdavač sugerisao kraći naslov „Moja borba“ jer, jebi ga, marketing.

S druge strane, Majn Kampf je beskrajno dosadan i krajnje nevešto napisan. Kao i sa slikanjem pre škrabanja, Adolfu Hitleru baš nije išao taj talenat. Posredi je skrnavi koktel opštih mesta, nacionalističkog patosa i autobiografske melodrame i patetike. Hitler se u „Mojoj borbi“ svakako borio i sa gramatikom, sintaksom, logikom i stilom. Neke rečenice su gotovo komične i pozivaju na parodiju, npr. „Na stotine hiljada Kolumbovih jaja leži naokolo, a na Kolumbove nailazimo mnogo ređe!“. Čak je i Hitlerov pajtaš Benito Musolini nazvao ovo delo „dosadnim“ i rekao da ga nikada nije pročitao do kraja. Knjiga prvobitno nije bila bestseler jer, osim što je bila nakaradno i traljavo napisana, beše i preskupa. Do uspona Hitlerovog paškvilnog pamfleta po top listama dolazi tek nakon političkog uspona nacista, a i tada je tiraž pumpan posredstvom korupcije. Svaka nemačka škola i biblioteka morala je otkupiti gomilu primeraka, a o trošku državnog budžeta je poklanjana svakom mladom bračnom paru pred matičarem. Što je sve kancelara, vođu i autora Adolfa Hitlera učinilo lično bogatim čovekom.

Međutim, šta ćemo danas? Sedamdeset godina nakon užasa Drugog svetskog rata i holokausta, neozbiljno je shvatiti Majn Kampf – neozbiljno. Zapaljivo je popaljivo i ne smemo zatvarati oči pred emocionalnom i visceralnom privlačnošću ideja i pokreta koji vole i koji seju smrt. Postoji bojazan da će ova nepismena budalaština ponovo postati bestseler u državama gde se dogodio Holokaust, kao nekakva posthumna pobeda njenog autora. Može li pero nastaviti tamo gde su mitraljezi i gasne komore stale, odnosno bile zaustavljene? Treba li mu dopustiti? Kakav li je osećaj prelamati i odabirati korice za knjigu koja je indirektno doprinela smrti miliona ljudi? Zadrhti li nešto ili zabode u stomaku kada se PDF Majn Kampfa zakači kao „atačment“ i pošalje štamparu? U dobu kada u Evropi narasta ksenofobija prema migrantima, dok jačaju i militantni i populistički desničarski pokreti – može li Majn Kampf doprineti tome da se na evropskom tlu iznova prospe i krv? Treba li onda ovu zloglasnu knjigu namerno zadržavati i obuzdavati na đubrištu istorije – treba li cenzurisati Hitlera?

Ne, ne, i odlučno ne. Upravo istorijat Majn Kampfa, kao i Hitlerovih reči uopšte, ukazuje na to da ne postoji direktna veza između zabrane slobode govora i izražavanja i – sprečavanja širenja ideja. Prvo, Nemačka svojevremeno jeste pokušavala da cenzuriše i zabrani Hitlerovo verbalno, paraliterarno i političko delovanje, i svi znamo sa kakvim se neuspehom to završilo. Takođe, milioni Nemaca jesu glasali za ekstremističku i antisemitsku Hitlerovu partiju, ali nisu pročitali Majn Kampf niti su se bili pretplatili za nacističke novine („Der Stürmer“). Dok je politika cenzure, zabrane, progona i spaljivanja knjiga bila upravo politika – nacista. Drugo, hvala internetu, Hitlerove ideje i njegova knjiga danas su dostupniji nego ikada pre, i na samo su par klikova mišem odavde. Neonacisti, antisemiti, rasisti, nacionalisti i ostali sanjari „Velikog-Nečega“ obično nisu naročiti poštovaoci autorskih prava i nisu morali da čekaju 2016. godinu na Hitlerovu knjigu. Ko je želi, već je ima.

Najzad, van Nemačke je Majn Kampf moguće kupiti i prevedenu i ukoričenu, pošto se Bavarska nije trudila da tužaka i naplaćuje autorska prava. U Turskoj se reklamira pod besramnim sloganom „klasično delo antimarksističke svetske književnosti“, u Indiji je slobodnoj prodaji od 1928. uz stotinu izdanja i stotine hiljada primeraka, u Rusiji od 1992. godine u tri izdanja, a u Švedskoj od 1970. godine u četiri izdanja. U Sjedinjenim Američkim Državama, Majn Kampf nikada (čak ni tokom rata!) nije ni bio zabranjen i preko bare se i danas proda oko 15 hiljada primeraka godišnje. I? Nijedna od ovih država nije postala fašistička. Na srpskom jeziku, Hitlerova knjiga postoji (jedino) uz prevod i „polemičke komentare“ pisca, agresivnog nacionaliste i osnivača paravojnih i paragusarskih organizacija Radomira Smiljanića. Ovi „polemički komentari“ zapravo čine brutalnu nacionalističku i antizapadnu retoriku o „stradanju Srba“ i „srbomržnji“, opaske o Bilu Klintonu kao „izmilelom ispod Hitlerovog šinjela“, uz rasizam prema Albancima i trajnu i maničnu erotsku strast prema Radovanu Karadžiću. Ali, iako su režim Slobodana Miloševića i velikosrpska politika prema Bošnjacima i Albancima imali i odlike nacional-socijalizma, krivac za to sigurno nije bila Hitler-Smiljanićeva knjiga.

Drugim rečima, ne radi se o tome da li objaviti Majn Kampf, već šta uraditi sa njim i sa nasleđem tog mentalnog đubreta i izbljuvka. Zato suština nije u zabrani i u cenzuri, već u suočavanju sa prošlošću. U jakim demokratskim institucijama, kao i u nepokolebljivom antifašizmu. Jer i Nemačka i moderni svet danas su sasvim drugačije društvo od Vajmarske Nemačke, uprkos izazovima nove svetske ekonomske krize i masovnom prilivu drugih i drugačijih. Zašto? Zato što su u proteklih sedamdeset godina Nemci naprosto bili izloženi Hitlerovim pisanim rečima, govorima i zločinima, i to po svojim školama i fakultetima, kao i u knjigama, muzejima, galerijama, novinama, filmovima, pozorišnim predstavama i televizijskim debatama. Dakle, nisu zatvarali oči pred njima, ulepšavali ih, relativizovali ili revidirali, već su o svemu tome otvoreno i kritički razgovarali po učionicama, amfiteatrima, medijima i – sudnicama.

Suočavanje sa prošlošću („Vergangenheitsbewältigung“) je od 1960-ih godina postalo tema razgovora za nedeljnim ručkom Nemica i Nemaca. Nemačka je spremno prihvatila svoju krivicu, a u specifičnom postnacionalnom duhu retko je mahala zastavama i pevala himnu po sportskim priredbama. Fokusirala se na razvoj u dubinu, a ne u širinu: na posleratnu izgradnju, toleranciju i demokratiju bez izbegavanja neprijatnih tema iz svoje prošlosti. Prema jednoj anketi iz 2015. godine, čak 75% Nemaca je izjavilo da Hitlerovi zločini znače i to da Nemačka „još uvek ne može da bude normalna država“. Tu valja tražiti i razloge za neuobičajeno tolerantan stav Nemačke prema migrantima. Upitan da li je Angela Merkel „najmoćniji lider Evropske unije“, njen portparol je rekao „To nisu kategorije u kojima mi razmišljamo.“ A u kakvim kategorijama razmišljamo mi, samozvani lideri na Balkanu? Kada je reč o problemu cenzure Majn Kampfa, ne radi se o naivnoj pretpostavci da je nekakvo „zabranjeno voće“ naročito privlačno. Niti o rizicima od nove mitologizacije ili mistifikacije Hitlerovog dela i nasleđa kao atraktivnog apsolutnog zla koje zatim i kao takvo može da privuče razne pseudoborce protiv establišmenta ili nosioce hronično nepražnjenih mošnica. Suočavanje sa smrću i uništenjem koje su sejali nacisti je bila i ostala ona ključna tačka odbacivanja Majn Kampfa i Hitlerove ideologije. To suočavanje, a ne zabrana Hitlerove knjige, učinila je nacional-socijalizam i fašizam marginalnom pojavom u razvijenim, demokratskim i slobodnim društvima.

Sloboda je najbolji protivotrov fašizmu. Dok je cenzura traljav saveznik u borbi protiv opasnih ideja. Posebno danas, kada je internet onemogućio sputavanje širenja ideja, bile one dobre ili zle, suvisle ili kretenske. Upravo je razumevanje i čitanje Hitlerove knjige, koliko god u pitanju bila dosadna i jadna proza korisna jedino u borbi protiv nesanice, u mnogome preduslov za razumevanje logike holokausta i nacizma. Dok se Zapad bori sa pitanjem kako da savlada nove ekstremističke ideologije – zamoran, nesvarljiv i intelektualno inferioran Hitlerov tekst može samo da pomogne u tome. A može da pomogne i nama samima pred debatama o cenzuri i autocenzuri u ovdašnjoj javnoj sferi. Kao i u sudaru sa nasleđem sopstvenog zla i naopakog koje je devedesetih delovalo, ili i danas deluje, toliko atraktivno i kul. „Ista krv spada u jedno zajedničko carstvo“ i „Nemački narod mora uspeti u tome da svoje sopstvene sinove obuhvati u jednu zajedničku državu“, pisao je Adolf Hitler u Majn Kampfu. Drobio je i o tome da je država pre svega zajednica „psihički i duhovno istih živih bića“, protiv intelektualaca, filozofa, skeptika i kritizera, o potrebi za besumučnim razmnožavanjem i protiv mešanih brakova, o borbi protiv kiča u kulturi i o značaju vojske i fiskulture kao vaspitanja nove zdrave nacije, o kolektivnom žrtvovanju i o uzdizanju omladine iznad „močvare bluda i prostitucije“, o stavljanju svega u službu jedne nacionalne ideje koja izvire iz jedinstvenog duha naroda. I mnogi bi ovo potpisali, od sledbenika Pašićeve radikalske ideje o homogenoj „narodnoj državi“, preko Mihailovićeve i Nedićeve ideje o okupljenom i jedinstvenom srpstvu u genocidnoj borbi protiv komunista, Jevreja i „Cigana“, do Ćosićevih i Miloševićevih zamisli „svih Srba u jednoj državi“ uz agresije, etnička čišćenja i „humana preseljenja“ po jugoslovenskom prostoru.

Majn Kampf je izvrsna lekcija iz mentalnog apsurda, političke jeftinoće, seksualne frustracije i književne neoriginalnosti u kolektivnoj proizvodnji zla i mržnje. Umesto prikrivanja, ulepšavanja, stida i tabua izazvanog razumljivom kolektivnom sramotom, valja pronalaziti paralele i strukturne sličnosti u ogledalu. Kao zamorno i nesvarljivo štivo krcato naivnim klišeima, uz poznato nasleđe holokausta i drugih zločina, ovo zloglasno delo za iole dobronamerne ljude može samo da posluži odbacivanju velikonacionalističkih, ksenofobnih, zaveraških i sličnih prdeža mozga. Treba ga upoznati, da bi ga se više mrzelo. Dok celu tu stvar oko slobode štampanja i izražavanja niko nije kvalitetnije izrekao od Vudija Alena, a povodom slobode okupljanja rasista i fašista iz Kju Kluks Klana: „Mislim da treba do smrti braniti njihovo pravo da marširaju, a zatim otići i sačekati ih sa bejzbol palicama.“ Isto je i sa slobodom objavljivanja Hitlerovog Majn Kampfa, ali i sa reakcijom na njegove sledbenike i simpatizere.