Da li se akademska zajednica naše Republike zaista plaši konkurencije?

Šta može da pođe po zlu i naopakom? Pa, tačno sve. Pre svega, znanje nije roba koja se prodaje poput praziluka iz uvoza na pijaci ili patika po ulickanom tržnom centru. Pa onda deder „strani univerzitet“ kao trgovinski lanac za kupovinu diploma kao uvoznih „brendova“. Znanje je strateški resurs jednog društva, i koji se ovako i olako – rasprodaje.

Naravno, „strani univerziteti“ jesu izuzetne i fantastične tvorevine. Ali to su Harvard i MIT, Oksford i Kembridž, Hajdelberg, Sorbona i mnogi drugi kao žižne tačke ili koncentracije ljudske mudrosti.

Ovaj sociolog i kolumnista je boravio na kampusima Prinstona i Kolumbije, kao i po evropskim univerzitetima od Danske i Švedske do Portugala i Sicilije. Držao je predavanja i na univerzitetima u Madridu, Dablinu i Beču. Univerziteti su blistavi egzemplari snage ljudskog uma, te lučonoše prosvećenosti u vaskolikom mraku u kojem znanje i istina nisu na ceni.

Međutim, da li zaista mislimo da će neki od ovih univerziteta otvoriti svoju podružnicu ili akademskog podizvođača u Beogradu i Nišu, Novom Sadu ili Novom Pazaru? Ili će to biti samo još jedan koruptivni privatluk u improvizovanim učionicama tik do kladionice, menjačnice i pečenjare? I kakvih već imamo tušta i tma?

Uostalom, „strani univerziteti“ su i „Panevropski Univerzitet Apeiron“ (Banja Luka, Bosna i Hercegovina), „Univerzitet Kristal“ (na autoputu Tirana-Drač, Albanija), „Univerzitet Sinergija“ (Bijeljina, Bosna i Hercegovina), „Albanski UFO Univerzitet“ (Tirana, Albanija), „Međunarodni Univerzitet Struga“ (Struga, Severna Makedonija), te legendarni „Univerzitet Slobomir“ (Biljeljina, Bosna i Hercegovina) kao prvi privatni univerzitet na ovom prostoru, sa sve TV stanicom i akvaparkom (Slobodan i Mira su Pavlovići, a ne kreature na koje smo prvo pomislili). „Svoj“ univerzitet svojevremeno je imao i Donald Tramp („Univerzitet Tramp“, 2005-2010), pa mu je zabranilo da koristi pojam „univerziteta“ za ovu neakreditovanu firmu za prodaju lažnih diploma. A vidi ga sad!

Univerzitet je ozbiljna, a ne pijačna stvar. Još od Univerziteta u Bolonji osnovanog davne 1088. ili tačno 300 godina pre Kosovske bitke. Ozbiljna, baš kao i statika nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, na primer. I nije se igrati, niti čačkati sa tim, posebno bez pratećeg i visokog znanja.

Naravno, komercijalizacija visokog obrazovanja nije počela juče. Mnogi ozbiljni društveni naučnici (sa ozbiljnih univerziteta) danas govore o „akademskom kapitalizmu“, te komodifikaciji, neoliberalizaciji i „mekdonaldizaciji“ univerziteta u pravcu insistiranja na dimenzijama efikasnosti, kalkulabilnosti, predvidivosti i kontroli – baš kao u restoranu brze hrane.

Pa ne treba da iznenađuje što su takvu tržišnu logiku usvojili naši loši đaci sa kupljenim diplomama poput „akcije“ Big Meka i pomfrita za pultom ili tezgom. „Uđeš, izađeš – gotovo“, rečima Dece Loših Muzičara. Trendovi „internacionalizacije“, „kontrole kvaliteta“, „studentske evaluacije“ i „merenja naučne produkcije“ u visokom obrazovanju odavno postoje u Srbiji, kao da je u pitanju prodaja 250 grama bureka, a ne pružanje znanja, veština i kompetencija. Pa ostaje samo sledeće pitanje: „Za ovde ili za poneti?“

A zašto je to prvoklasni problem i skandal visokog reda? Da li se akademska zajednica naše Republike zaista plaši konkurencije? Univerziteti u Srbiji nisu nikakav domaći „Univereksport“ koji drhti zbog dolaska nemačkog „Lidla“.

Problem je zato što nijedna zemlja ili društvo koji nemaju svoje snažno (visoko) obrazovanje ne mogu da napreduju, i to je naprosto tako.

Dakle, ne svoje autohtone maline, šljive, mleko i kupine koje nam, zbog zagađenosti toksinima, komotno vraćaju natrag sa granica Evropske unije. Već koje nema svoju suverenu nauku, istraživanja i znanje koji će služiti društvu, a ne državi i partiji.

Uostalom, znanje nam ne vraćaju, zar ne?

Plašimo se konkurencije, kažu režimlije? U stvarnosti, procesi akreditacije studija, kao i izbora u zvanje nastavnika na univerzitetima u Srbiji su među najtransparentnijim, najmukotrpnijim i najkomplikovanijim procesima u ovoj ubogoj Republici.

Ceo postupak (re)izbora za docenta, vanrednog ili redovnog profesora traje oko 10-12 predugih meseci, dok akademski radnik tada prolazi mnoga odlučujuća tela i (etičke) komisije: Odsek i Izborno veće matičnog fakulteta, Stručno veće univerziteta, sve do Senata univerziteta. Tu su i formalne potvrde o citiranosti i koječemu, te procene rada i dela od strane studenata. Pa tek nakon ozbiljnog bistrenja i pretresanja, i sam rektor, prorektori i svi dekani univerziteta lično glasaju za (re)izbor u zvanje svakog ubogog profesora za oblasti od fizike subatomskih čestica do istorije srednjovekovne umetnosti na Univerzitetu.

Uz to, biografije i bibliografije kandidata za buduće profesore su potpuno javne, i stoje „na klik“ na „uvidu javnosti“ čitavih mesec dana. U kojoj to oblasti još ima, moliću lepo?

Dakle, naučni rezultati i ostali (pedagoški i javni) doprinosi se krajnje objektivno mere i kvantifikuju, što je gotovo neviđeno u ovakvoj državi i društvu, gde se poslovi mahom dobijaju partijski ili na osnovu ličnih veza. Na javni konkurs može da se prijavi (ili podnese prigovor) tačno bilo ko, uključujući tu i famozne strance. Ali njima plata srbijanskog profesora od oko 1.000 evra nije atraktivna, pa ih samo zato u konkurenciji nema.

Sve do redovne profesure, naš akademski proletarijat/prekarijat je zaposlen na određeno vreme (po pet godina, od čega jednu priprema prijavu), što stvara dodatne probleme povodom kredita za stan ili lizinga za auto. Pa opet, neki sumanuti i mladi doktori nauka se odlučuju na taj dugačak i krivudavi put, đavo ih odneo.

I zato: tačno niko u akademskoj zajednici se ne plaši konkurencije, naprotiv. Već intenzivno rmbači, predaje, piše i objavljuje u petogodišnjim ciklusima izbora ili prirodne selekcije („objavljuj ili umri“) – sa podacima datim na uvid čitavoj javnosti.

Drugim rečima, zapošljavanje za astronauta NASA neretko je manje izazovno i intenzivno od zapošljavanja na univerzitetu u Srbiji. I to je, zapravo, odlično. Zato što je u pitanju (jedina preostala?) autonomna institucija u našem društvu koja ljude angažuje na osnovu znanja i jasnih rezultata, a ne partijske knjižice i političke podobnosti. I zato tu instituciju moramo čuvati poput poslovično malo vode na dlanu.

Kako ćemo zadržati studente u ovako kilavoj zemlji, pitaju?

A kako ćemo zadržati univerzitetske profesore i taj golemi „ljudski kapital“ u istoj?

Samo sa mog Odseka za sociologiju (ali i drugih), nedavno je „zauvek“ otišlo dvoje (zamalo troje) sjajnih profesora da istražuju, predaju i sa porodicama žive u inostranstvu. A krov nam prokišnjava, ali za tu rekonstrukciju ili nadstrešnicu znanja – nema para.

Ali zato, stiže nam gospodin „strani investitor“ kao „strani univerzitet“. Da bez akreditacije i mučnog procesa izbora u zvanja, mrsomudi i širi (ne)znanje po na frku otvorenom univerzitetu „sa Aliekspresa“. Jer, kada vlast ne uspe da pokori univerzitete, ona će napraviti – svoje univerzitete. Akademiju za mlade lidere 2.0. Turiće fensi tablu „stranog investitora“ na fušerajsku zgradu, a realni podizvođači tih radova biće partijski podobne firme i individue koje su sumnjivo doktorirale nešto i na brzinu.

Dakle, pronaći ćemo akademske podizvođače kao profesore za manufakturu ušminkanih diploma. U svom tržišnom napadu na univerzitete u Srbiji, očitavaju se i vrišteći antielitizam i anti-intelektualizam u dodvoravanju kilavo obrazovanom narodu koji prezire pametnjakoviće i filozofe. Dok onaj pravi univerzitet – nema konkurenciju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.