Da li smo ikada bili moderni?

Šta je zaista i zapravo „moderna Srbija“? Rasipamo tu sintagmu unaokolo kao krava balegu, ali fakat je da brkamo i ne razumemo ponajbolje kada je neki kulturni i bihevioralni obrazac „tradicionalan“, a kada „moderan“. Za sociologa Emila Dirkema, modernost je značila društveni poredak koji se zasniva na razlikama, a ne na parohijalnim i uskogrudim sličnostima među ljudima. Blistavo prosto, u modernom društvu smo međusobno različiti, a ne slični. I u tome počivaju i snaga i privlačnost Moderne. Karl Marks je rekao ovo isto, ali karakteristično lepršavije: kapitalistička modernost je „razorila sve feudalne, patrijarhalne i idilične odnose“, „nemilosrdno pokidala šarolike feudalne veze koje su čoveka vezivale za njegovog pretpostavljenog“ i „u ledenoj vodi sebičnog računa utopila svete drhtaje pobožnog zanosa, viteškog oduševljenja, malograđanske sentimentalnosti“. Za vučićološki popularnog sociologa Maksa Vebera, modernost je takođe značila „raščaravanje sveta“, tj. kolektivno hodanje u pravcu racionalizacije i birokratizacije života. Jedno proterivanje misterija, čuda, tajanstvenosti, opčinjenosti i strahopoštovanja iz javnosti, odnosno iz našeg razumevanja sveta. Primera radi, Njutn je ovo bio uradio svojevrsnim „raščaravanjem“ ili „rasplitanjem“ duge, redukujući ovaj čarobni, mistični i biblijsko-zavetni fenomen na prosto i nimalo misteriozno prelamanje svetlosti kroz kapljice kiše.

Dakle, modernost je značila i znači matematiku i nauku, napredak i progres, pismenost i industriju, vodovod i kanalizaciju, prava čoveka i građanina i ljudska prava, prosvećenost i sekularizam, nuklearnu porodicu i kapitalizam, sveopštu digitronizaciju i vaskoliki razum. Knjige, braćo (i sestre), a ne zvona i praporce. Ali, modernost je značila i razdvajanje čoveka, društva i kulture od – prirode. Tačnije, čovekovo pripitomljavanje „prirode“, njegovo uzgajanje biljaka i kroćenje životinja, spravljanje lekova, odeće i skloništa. Tradicionalni čovek je taj koji je uronjen u „prirodu“, u njene cikluse i hirove, dok moderni čovek to nije. Što je sve impliciralo i razdvajanje objekata i subjekata, datog i stvorenog, prirodnog i veštačkog, ljudskog i neljudskog, pasivnog i aktivnog, imanentnog i transcendentnog. Ovakvo (moderno) razmišljanje je potpuno strano za, na primer, „divljake“ ili „urođenike“ sa Melanezije, a koji čoveka ili same sebe uopšte ne posmatraju kao udaljene ili različite od sveta prirode. Za njih postoje samo kategorije „divljeg“ („romi“) i „domaćeg“ („mbo“), pri čemu su i naši ljudi i naše svinje podjednako – „domaći“, a susedni ljudi i susedne svinje su – divlji. I mi, moderni, bismo svakako rekli da su neke životinje „domaće“ ili „naši“ kućni ljubimci, ali one i dalje ostaju deo prirodnog, neljudskog sveta. A ove razlike između naših ljudi i naših svinja za Melanezijce naprosto nema. Dok su divlji svi oni koji su – Drugi.

I sad, pojedini evropski mislioci i društveni naučnici su posle Drugog svetskog rata počeli da kritikuju i generalno cipelare tu modernost i prosvetiteljstvo, nazvavši se postmodernistima. A poverenje i nada u nauku, razum i napredak postale su relativno poljuljane ili temeljno uzdrmane. Dok se Teodor Adorno pitao kako pisati poeziju posle Holokausta, za Zigmunta Baumana je Holokaust bio sama definicija modernosti i civilizacije, a ne varvarstva. Jer, sa svojim racionalno organizovanim vozovima po železničkim prugama, birokratskim spiskovima i biohemijskim insekticidima, te masovnom, industrijskom proizvodnjom (smrti), šta je bio Holokaust, ako ne izraz Moderne? Najzad, francuski antropolog i sociolog Bruno Latur je u krajnje zanimljivom i istoimenom tekstu (1991.) bio poručio sledeće: mi nikada nismo bili moderni. I to je zamisao koja nas ovde ponajviše interesuje. Analizirajući raznorodne stvari, od nauke, preko plemena u Amazoniji, do globalnog zagrevanja i pada Berlinskog zida, Latur nadahnuto tvrdi da se mi nikada odistinski nismo odvojili od tradicionalnog mišljenja i predmodernog ponašanja.

Mi, moderni, možemo sebi pričati šta god poželimo, ali niti je razum prevladao, niti je bog zaista umro. Nismo raskinuli sa tradicijom i prošlošću, niti smo naročito napredovali. Na primer, demokratski izabranim vođama još uvek pristupamo kao feudalnim monarsima, gospodarima i despotima, a ne kao našim službenicima. Kultovi ličnosti i dalje su predmoderni totemi, a žilavo istrajavaju i mitologije i zadivljenosti dvorovima, zamkovima, kraljevima, princezama, vitezovima, prostodušnim seljacima i pravovernim domaćinima. Ženama je i dalje mesto u kući, a homoseksualcima u paklu. Kao i spomenutim „urođenicima“ sa Melanezije, i nama su drugi i drugačiji prečesto neprijatelji, stranci, opasni i divlji. Nikada nismo u potpunosti raskrstili ni sa magijom, sujeverjima i vradžbinama, a mnogi tradicionalni kulturni obrasci još uvek su sasvim živi i zdravi. I ne vidimo ih samo kada se polivamo „svetom vodicom“ ili kucamo u drvo „protiv uroka“, već i kada izuvamo cipele u gostima, okupljamo se povodom slava i rođendana, sami spravljamo ajvar, pečemo rakiju i uzgajamo začine na terasi, čitamo horoskop i gledamo u šolju, te kada ne verujemo lekarima, pa se lečimo travkama i čajevima. Konačno, i naši moderni predsednici ili ministri „polažu zakletvu“ nad Ustavom. Dakle, izvode vradžbine: ceremonijalno izgovaraju neke reči i mrdaju udove u jednom čisto magijskom ritualu.

O svemu ovome valja promisliti dok slično magijski i tradicionalno ritualno proslavljamo Dan državnosti Srbije i obeležavamo donošenje tzv. Sretenjskog ustava (1835.). Za one sa jeftinijim ulaznicama, u pitanju jeste bio jedan od prvih, najdemokratskijih i najliberalnijih ustava svog doba. Opisivan je i kao „najistočniji odblesak Francuske revolucije“, a za „bratsku“ Rusiju (koja mu se oštro protivila), bio je to nakaradni „francuski rasad u turskoj šumi“. Ovo je bio i ustav koji je ukinuo feudalizam i nastojao da raskrsti sa autokratskom vladavinom, predmodernim poretkom i tradicionalnim društvom u Srbiji. U istom je proglašeno načelo podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Kneževa vlast imala je da bude ograničena Državnim sovjetom, a predviđeno je i postojanje Narodne skupštine. Proklamovane su neprikosnovenost ličnosti, pravo na zakonito suđenje, sloboda kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja i druga prava i slobode građana. Sa izuzetkom jugoslovenskog „koka-kola socijalizma“, Srbija je tada najviše ličila na – Ameriku. To jest, zaličila je na istu – na papiru.

Drugim rečima, Sretenjski ustav nesumnjivo jeste bio moderan. Ali, da li smo mi ikada bili moderni? Od Obrenovića i Karađorđevića, preko Pašićevih radikala i Titovih komunista, sve do Miloševića, DOS-a i Vučića, da li je nekada zaista postojala moderna Srbija? Da li smo ikada imali društveni poredak koji je zasnovan na pluralizmu, tj. na Dirkemovim različitostima umesto na sličnostima? Na Marksovom raskidanju odnosa koji nas vezuju za feudalne i patrijarhalne pretpostavljene? Na Veberovom racionalnom „raščaravanju sveta“ i na efikasnoj, nepristrasnoj birokratiji, umesto na srodničkim vezama i ličnim poznanstvima? Sa brzim internetom ili bez njega, jesmo li to imali državu i društvo koji stoje nasuprot predmodernoj, despotskoj, seljačkoj, narodnjačkoj, tradicionalnoj, patrijarhalnoj Srbiji koja je sačinjena od srodničkih, aristokratskih i partijskih privilegija? Ne u knjigama, dokumentima i ostalim papirima, već realno, empirijski i odistinski? Na poražavajuće indikativan odgovor upućuje to što je ovaj Sretenjski ustav bio na snazi čitave – dve sedmice. A onda je knez Miloš tu modernističku izmišljotinu i ujdurmu poslao dođavola. Protiv Sretenjskog ustava bila je i Turska (čija je Srbija bila vazalna kneževina), Austrija (koja tada ni sama nije imala ustav), kao i spomenuta Rusija (koja se i tada mešala i bila rovarila po Balkanu). Ali, prepustimo istoriju istoričarima. Vodeće pitanje danas zapravo je sledeće: kako to da u fluidnom, refleksivnom, rizičnom i postmodernom 21. veku mi i dalje gradimo – „modernu Srbiju“?

Čitave 184 godine posle, pitanje je koliko smo odmakli u pogledu modernih propisa, doktrina, ideala i nasleđa Sretenjskog ustava? Kako to danas stojimo sa strogom podelom vlasti na „zakonodateljnu“, „zakonoizvršiteljnu“ i sudsku? I zašto je 2019. godine Narodna skupština tek prosti i prostački servis Vlade, pa usvaja zakone „na zvonce“? Da li naš Državni sovjet sa svojim popečiteljima (Vlada) zaista kontroliše Kneza (predsednika). I zašto ne? Kakva je neprikosnovenost ličnosti „moderne“ Srbije ukoliko je Poverenik za zaštitu podataka o istima donedavno bio toliko rmbačio? Gde se dedoše zakonito suđenje, ljudska prava, funkcionalna pismenost i sekularizam, slobodno tržište i konkurencija, sloboda govora i izražavanja, i ta neka sloboda izbora bez rizika po (državni) posao? Kuda to napredno napredujemo ukoliko smo ove godine i u 21. veku, po Fridom hausu, od statusa „slobodne“ komotno otklizali ka stanju „delimično slobodne“ zemlje? Sretenjski ustav jednostavno je i bio i tragično ostao poslovično mrtvo slovo na papiru. A ima neke blesave ironije u tome što predmodernim ceremonijama, ritualima i praznovernim praznovanjima obeležavamo jedan toliko moderni istorijski dokument. Možda smo nekada i bili moderni, ali danas to nismo. Šta onda tačno proslavljamo?