Da li smo usamljeni?

I pre tačno 2.420 godina, starci demokratske Atine osudili su na smrt jednog Sokrata zato što „kvari omladinu“ i smišlja „nove bogove“.

A danas, uz epidemiju kovida-19, učestalo se govori i o epidemiji – usamljenosti, naročito među mladim ljudima.

Naravno, dežurni krivci su nove tehnologije kao novi bogovi savremenog doba, ili onlajn društvene mreže – mrski Fejsbuk, Jutjub, TikTok i ostali Vajberi i Instagrami.

Pa umesto da se vaskoliko loptaju i igraju žmurke po komšiluku, i da se druže, prndače i piju drogu kako bog zapoveda, današnja deca i omladina samo čačkaju internete i bulje u svoje mobilne telefone, zar ne?

Smrt jutjuberke Kristine Đukić Kike samo je osnažila ove strahove i društvene bojazni.

Da li je to omladina u raljama društvenih mreža postala usamljena, uznemirena, anksiozna i društveno izolovana?

Isto pitanje važi i za ostale stanovnike onih razvijenih država. A nije li neverovatna ironija, paradoks ili misterija modernog društva ako su ljudi danas povezaniji, a opet usamljeniji nego ikad?

Da li nas to društvene mreže zaista čine nedruštvenim?

DIGITALNI KOKAIN: U poređenju sa ostalim (prvo)svetskim problemima, socijalna izolacija ili društvena usamljenost deluje relativno rešivo.

Stotinu mu Instagrama, vakcinišimo se prvo, a zatim pozovimo neke drage ljude na kafu, večeru ili pivo bez filtera?

Šta fali, i zašto da ne?

Kako ističe kognitivni psiholog Stiven Pinker, je li zaista moguće da smo postali toliko zavisni ili navučeni na digitalni kokain društvenih mreža, pa se odričemo blagotvornog i lekovitog kontakta licem u lice?

I sami sebe osuđujemo na bespotrebnu, bolnu, ako ne i smrtonosnu usamljenost (koja uvećava rizike od srčanih oboljenja, moždanog udara itd)?

Za društvene životinje od miševa do čoveka, usamljenost signalizira nedostatak nečeg veoma vitalnog i dragocenog, okidajući iste neurone poput gladi ili žeđi.

Dakle, ukoliko smo „gladni za ljudskim kontaktom“, u pitanju nije samo metafora, već i neurobiološka realnost.

Naravno da oduvek postoje ljudi koji su lično usamljeni.

Međutim, da li je rastuća usamljenost i jedna društvena i kolektivna stvar, odnosno hronična dijagnoza našeg doba?

Ako poslušamo dežurne društvene kritičare, konzervativne tehnofobe, staromodne romantičare, kulturne pesimiste i medijski kolumnarijat uopšte – internet je proizveo atomizovani svet međusobno izolovanih i otuđenih individua.

A da li je zaista tako?

Pa, nije. Ili bar – nije to ništa novo.

I pre vrtoglavog uspona interneta, politikolog Robert Patnam svedočio je o slomu lokalne zajednice, te opadanju međuljudskih kontakata u čuvenoj studiji Kuglati sam iz 2000.

A i pre čak 70 godina, sociolog Dejvid Risman je takođe pisao o rastućoj izolaciji i usamljenosti u bestseleru Usamljena gomila iz davne 1950 (obe knjige objavio je Mediterran Publishing iz Novog Sada).

Najzad, i tačno svi klasici sociologije pisali su o istoj stvari, još na prelazu onog 19. u 20. vek.

Na primer, briljantni sociolog Georg Zimel o društvenom tipu Stranca, o izazovima modernog individualizma, te o iskorenjenim i usamljenim individuama tadašnjeg Berlina.

Isto i Emil Dirkem o tzv. društvenoj anomiji, a Maks Veber o tzv. gvozdenom kavezu koji je modernog čoveka zarobio i osamio poput „polarnih noći ledenog mraka“.

Baš kao i zloglasni Karl Marks, analizirajući otuđenje čoveka od čoveka, pa i čoveka od svog generičkog bića u kapitalizmu.

OGRAĐIVANJE KIŠOBRANOM: A ukoliko je nam je biblioteka daleko, a klasična sociologija nije naša stvar, i sveti Jovan, Pavle, Đorđe i Ringo su još 1966. muzicirali o izvesnoj Elenor Rigbi, zapitkujući sledeće: Svi ti usamljeni ljudi, odakle oni dolaze?

I kome i gde pripadaju?

Nema milosti na ulicama ovog grada.

Ja samo želim sa da razgovaram sa nekim, i malo tog ljudskog dodira, govorio je filozof Brus Springstin (Human Touch) 1992.

Ili, klasična umetnost.

Čuveno ulje na platnu Edvarda Hopera, Noćne ptice / Nighthawks iz davne 1942, takođe prikazuje usamljenost, izolaciju i prazninu jednog američkog restorana, odnosno puste ulice grada i društva u celini.

Umesto u mobilne telefone, tri Hoperove noćobdije iz njujorškog Grinič Vilidža gledaju jedino ispred sebe i u svoje piće za šankom pod neonskim svetlom.

Najzad, impresionista Gistav Kajbot je još pradavne 1877. naslikao svoje remek-delo Ulica u Parizu; kišni dan / Rue de Paris; temps de pluie.

U pitanju je bio veličanstveni prikaz ili sama paradigma otuđenog urbanog života, te društvenog distanciranja na platnu.

Krajnje izolovani, sitnoburžoaski i usamljeni ljudi tu samo prolaze jedni pored drugih po pariskom bulevaru, zaštićeni kišobranima (od kiše, ali i svojih sugrađana), van fokusa, zabrinuti i zadubljeni jedino u svoje misli.

Nedostaju im samo mobilni telefoni u rukama.

I zato, tvrdnja da su nas najnovije ili internetske društvene mreže učinile usamljenim i izolovanim naprosto ne odgovara stvarnosti, onim naučnim, pa ni kulturno-umetničkim činjenicama.

Ljudi su bivali „usamljeni u gomili“ i mnogo pre Fejsbuka, kako svedoče i sociolozi, i popkulturna i umetnička dela.

Rečima spomenutog Pinkera, usamljena Elenor Rigbi danas bi mogla da postane bar Fejsbuk-prijateljica sa ocem Mekenzijem.

A u studiji Još uvek povezani / Still Connected (2011), sociolog Klod Fišer sa Berklija detaljno analizira proteklih 40 godina istraživanja međuljudskih odnosa i kontakata.

I zaključio je da su društvene veze građana sa sopstvenom porodicom i prijateljima ostale podjednako snažne, dosledne, tvrde i čvrste – baš kao i pre.

Zahvaljujući internetu, ljudi možda organizuju nešto manje večera za društvo, a odašilju nešto više mejlova i Vajber poruka, ali suština opet ostaje ista.

U savremenom društvu, porodice jesu postale malobrojnije, a tradicionalna i parohijalna seoska zajednica se raspala, o čemu su drobili i spomenuti klasici sociologije.

Danas mnogo više žena uči, studira i radi, više stanovnika planete živi u gradu nego na selu, i više osoba nisu u braku ili su bez stalnog romantičnog partnera.

Međutim, neverovatno, ali istinito – ljudi i dalje uporno imaju, kao i održavaju jedan stabilno isti broj prijatelja i poznanika kao i ranije.

S tim u vezi, antropolog Robin Danbar otkrio je vezu između veličine našeg mozga i društvenih grupa koje održavamo, zaključivši da Sapijensi mogu da održe (ili da izdrže) maksimalno pet najbližih prijatelja, i oko 150 poznanika.

Pa, malo li je na ovu skupoću?

Ovako je bilo u džungli pre sto hiljada godina, i tako je i u urbanoj džungli danas.

EPIDEMIJA ILI NE: Suprotno popularnim stereotipima i medijskoj panici, ljudi danas provode tačno isti broj sati ili slobodnog vremena sa svojom porodicom i prijateljima kao i pre.

Drugim rečima, ljudska bića u proseku ostaju podjednako bliska, odnosno srodnički i drugarski povezana uživo, nezavisno od interneta i onlajn društvenih mreža.

I uprkos komentatorima za polupraznom čašom koji zazivaju neko ranije i zlatno doba, izmišljajući romantičnu tradiciju koje nikad nije bilo.

Još jedared, u svakom društvu postoje pojedinci koji zaista jesu usamljeni (i to su mahom starije osobe i/ili koje su izgubile supružnika).

Ali u pitanju nije raspojasana društvena boljka, niti epidemija.

Uostalom, kada po javnom prevozu ili u kafani primećujemo sve više ljudi zadubljenih u svoje mobilne telefone, pa cokćemo i kršimo prste nad sudbinom društva, zaboravljamo da svi oni tada i najčešće – komuniciraju sa nekim drugim ljudima.

Neka živa bića se nalaze sa druge strane tog mobilnog aparata.

Zapravo, izdašni korisnici interneta imaju više, a ne manje, oflajn ili uživo kontakata sa svojim prijateljima.

Delom i zato što se onlajn lakše i brže upoznajemo, pa i dogovorimo kafu ili pivo.

Kako statistički detaljno analizira sajt ourworldindata.org (isti onaj kojem pribegavamo za statistike o kovidu-19), jednostavno nema nikakvih dokaza da se usamljenost u društvu uvećala (ourworldindata.org/loneliness-epidemic).

Ljudi su odvajkada osećali izvesnu nelagodu i teskobu pred novim tehnologijama, i bivali zabrinuti zbog uticaja tehnologije na ljudsko zdravlje, psihu i društvo.

Vozovi, železničke pruge i industrijske mašine bili su viđeni kao razorni i bučni rušitelji jednog šatro idiličnog seoskog života.

Telefoni su glasno ometali i prekidali pobožni mir u kući.

Časovnici i satovi razdelili vreme i stvorili nove pritiske, cajtnote i proklete rokove.

Radio i televizija nas dodatno otuđili, te kreirali potrošačko društvo i „jednodimenzionalnog čoveka“, rečima Herberta Markuzea iz još 1964.

Video-igrice su svojevremeno izazvale moralnu paniku, i tako dalje.

Internet je samo najnovija babaroga u nizu.

U redu je biti zabrinut, ali nije baš svaki problem kriza, epidemija ili pošast.

Dok nijedna nova i revolucionarna tehnologija ne može da promeni ljudsku prirodu kao društvenih bića, a koja je nastajala tokom miliona godina evolucije.

I zato, stižu nam praznici, posetimo tada naše stare roditelje i prijatelje – i ne očajavajmo. Društvenost i društvo su tu da o(p)stanu.