Dan zaljubljenosti

Prvo, nije najsigurnije koji se to Valentin uopšte svetkuje, jer hrišćanski zapisi govore o najmanje dva mučenika pod tim imenom – Valentinu rimskom i Valentinu iz Terne. „Katolička enciklopedija“ govori o još jednom, trećem mučeniku Valentinu, a verovatno ih ima i više od toga.

Drugo, nikakvi romantični elementi nisu pronađeni u ranim srednjovekovnim zapisima o ovoj dvojici. Treće, popularna legenda o jednom Valentinu, koji je tajno venčavao zaljubljene i bio zatvoren i mučen od strane rimskog cara, dok je skriveno pisao pisma – gotovo u potpunosti je izmišljena, i to ne naročito davno. Četvrto, praznovanje ljubavi i izlivi romantike tokom jednog dana u godini zapravo su stariji, a ne mlađi od praznovanja hrišćanskog sveca. Drugim rečima, nisu se ljubav, čokolade i plišane životinje perfidno zakačile na jedan hrišćanski crveni datum u kalendaru, već je pre bilo obrnuto – hrišćani su se zapravo nadovezali na već postojeći antički ili „paganski“ praznik (februarski Gamelion u antičkoj Grčkoj, ili Luperkalija u starom Rimu, posvećeni plodnosti, braku i ljubavi). I tipična figura vezana za ovaj „hrišćanski“ praznik dolazi iz antike – debeljko sa krilcima i lukom i strelom je romantična verzija antičkog i politeističkog Erosa ili Amora. Prethrišćanske (i, verovatno, predantičke) ceremonije locirane oko 14. februara u stvari su bliže savremenim aktivnostima na ovaj datum. Kupujući cveće i slatkiše, zapravo se ponašamo autentičnije i izvornije, ako je to nekome uopšte važno. Konačno, mnoge kulture imaju slične praznike, slabo ili nikako povezane sa mučenikom Valentinom – sopstvene dane ljubavi i/ili prijateljstva – poput onih u Meksiku, Ekvadoru, Gvatemali, Kolumbiji, Kini, Južnoj Koreji, Japanu, Iranu i tako dalje.

Sve ovo nam glasno poručuje da i praznici imaju „svoj“ sopstveni društveni život, i da je traganje za njihovom autentičnošću ili izvornošću uzaludno i promašeno, osim za dokone istoričare i etnografe po ezoteričnim naučnim časopisima. Od samog nastanka, praznici predstavljaju jednu „izmišljenu tradiciju“, i njihova jedina realnost zapravo je ona aktuelna. Praznici (od)uvek odgovaraju na jednu ljudsku potrebu, a legende, mitovi i priče kojima se dotični opravdavaju uvek se istorijski menjaju i konstruišu. Bradati deda u crvenom mantilu ima veze sa rođenjem Isusa Hrista koliko i žirafa sa stiroporom. Međutim, i „autentični“ hrišćanski Božić predstavlja varijaciju na temu puno starijeg praznika – proslave zimske kratkodnevice sa sve ritualnom razmenom darova i željama za bolju budućnost.

Pa ipak, Dan zaljubljenosti prate prilične kontroverze. Hinduistički fundamentalisti u Indiji svake godine razbijaju izloge radnji koje prodaju artikle tipične za Dan zaljubljenosti, smatrajući ih proizvodom zle zapadnjačke kulture. U Saudijskoj Arabiji, verska milicija zabranila je prodaju tih artikala, pa svejedno postoji crno tržište crvenim ružama na ovaj datum. I u Srbiji će mnogi pravoslavci po vokaciji insistirati na svetom Trifunu umesto zlog Valentina sa Zapada. Isti Zapad, međutim, ima sopstvenu verziju antivalentinizma. Mnogi će „pametni“ i „urbani“ Zapadnjak da seiri nad tim da je u pitanju kapitalistički i konzumeristički praznik patetike i kiča. I samozadovoljno cinično posmatrati sebe kao osobu iznad cele te parade. Svi poznaju barem jednog takvog.

A, zapravo, šta to može biti toliko loše u prazniku posvećenom romantičnoj ljubavi? Postoji mnoštvo bezveznijih i besmislenijih praznika, odnosno, gotovo svaki je takav – čak i kada se zaista zagrebe i začeprka ispod banalnog ritualizma i izmišljene mitologije. Ne treba se stideti ritualne razmene darova, niti svoje nade za nešto prevrtanja po krevetu posle. Poenta Dana zaljubljenosti je u dekadentnoj kombinaciji telesnih zadovoljstava i činjenja drugih osoba srećnim: čokoladama, lepim rečima, mekanim igračkama, poljupcima i dodirima. Treba nam više, a ne manje takvih praznika. Bogovima kapitalizma se u supermarket-crkvi ionako već klanjamo svakog dana tokom jutarnje ceremonije odlaska po hleb i mleko. Jedan dan više ili manje u kupovini po cvećarama ili knjižarama tu neće ništa promeniti. Niko ko tog dana kupuje čokoladice u obliku srca ne pomisli „Jupi! Doprineo sam kapitalizmu i konditorskoj industriji, te komercijalizaciji emocija i kiču“, već „Hm, možda joj se uvučem u gaćice večeras“. I nema apsolutno ništa loše u tome, naprotiv. Nema ničeg „kul“ u bivanju „kul“ prema ljubavi, niti nečeg pogrešnog i prepatetičnog u tome da se kaže „Volim te“ osobi koju volimo. Na Dan zaljubljenosti, ljudi masovno pokušavaju da u svoje realno teške, kratke, prolazne i besmislene živote unesu nešto osmeha, šećera, poljubaca i seksa. Nemojmo ih sprečavati u tome.