Deca su ljubav

Tačnije, ona je u Narodnoj skupštini pozvala građane Srbije da „odmah započnu demografsku obnovu naše nacije“, da je to „poziv upućen svima“, i da će se „svako odazvati prema svojoj savesti i svesti“.

Dakle, valjalo bi da se aktiviramo u seksualnim odnosima, odnosno prndačimo u ime države, naroda i vrhovnog komandanta.

Naravno, ministarku interesuje samo prokreacija, ništa rekreacija. Samo nacija, ništa razonoda i zanimacija.

Dok nije odgovorila kako „tradicionalna vrednost“ nije da se, na primer, završi davno upisani fakultet? Ili da se o tom svršetku bar ne obmanjuju sopstvena porodica i šira javnost?

Ali povećana su finansijska davanja ili „roditeljski dodatak“ za prvo, drugo, treće itd. dete, što jeste okej. Ministarka je to nazvala „državnim razlogom“, a narodnim poslanicima poručila da glasaju „za porodicu i život“. Iako ta povećanja kilavije idu za vrtiće, prosvetu i univerzitete, ili kada rođena deca malkice porastu.

Ali hej, rodilo se, i više nas nije briga. Uplata za prvo dete biće 500.000 dinara ili oko 4.200 evra za roditeljstvo na vaskolikom udaru „vouk“ kulture.

Malo li je na ovu skupoću? Hajde da vidimo.

Koliko koštaju deca? Staviti cenu ili bar-kod na dete je, naravno, veoma teško (neko bi rekao i nemoralno). Ali, uz digitron, nije nemoguće.

Uračunaju se prosečni troškovi stanovanja, hrane, zdravstva, odeće, obuće i ostalih ekskurzija i sportića od 0 do 18 godina, malo se prilagodi inflaciji, i eto brojke.

I gotovo svako obavlja tu nezvaničnu kalkulaciju u glavi kada planira porodicu. A prema zvaničnim računicama, prosečna cena deteta je oko 230.000 dolara u Sjedinjenim Američkim Državama i oko 270.000 dolara u Velikoj Britaniji. U apsolutnim vrednostima, „najskuplja“ deca na svetu odgajaju se u Švajcarskoj, Islandu, Norveškoj i Danskoj.

Ali, da bi se dobila realnija slika, ovaj trošak ili zadovoljstvo valja uporediti sa BDP po glavi stanovnika u datoj državi. Jer, koliko to zarađujemo, a koliko trošimo na plodove naših prepona, moliću lepo?

Naime, prosečni troškovi odgajanja deteta u Kini su „samo“ oko 80.000 dolara.

Ali je to 6,3 puta više od BDP po glavi kineskog stanovnika, u poređenju sa npr. 4,11 puta više u SAD, 3,64 puta više u Nemačkoj i „samo“ 2,24 puta više u Francuskoj.

U relativnom smislu, najskuplja država za odgajanje dece u analiziranom uzorku je Južna Koreja: dete tamo „košta“ 189.000 dolara, ali je to 7,8 puta više od BDP po glavi korejskog stanovnika.

I nimalo neobično, Južna Koreja ima jednu od najnižih stopa rađanja na svetu.

Naravno, na ove grube materijalne troškove dolaze i oni nematerijalni, teže merljivi, i koje mahom plaćaju – žene. A to su objektivni gubitak plaćenih radnih sati, ali i slobodnog i društvenog vremena, kao i zdravstveni rizici (i po fizičko i po mentalno zdravlje). Šta je onda tih 4.200 evra, osim mazanja očiju za ono što nas vaistinu roditeljski čeka?

Ako je roditeljstvo neka vrsta posla, zadatka ili finansijskog aranžmana u funkciji stvaranja uspešnog odraslog čoveka za državu i naciju – u pitanju je jedan prilično loš, težak i stresan posao.

Radi se i po 18-20 sati dnevno, i fizički i mentalno, bez vikenda, i bez plate, zdravstvenog i socijalnog osiguranja. Dok jedno dvadeset godina pojma nemamo da li taj posao obavljamo dobro ili ne, što je dodatno stresno, uz prateća osećanja krivice i brige.

Zašto bi to sebi neko radio? Zbog Republike Srbije? Iste one koja nas suočava sa sistemskim akušerskim nasiljem već u prvim minutima i satima života?

Sa vojskom, mitraljezom i kasarnom osamnaest godina posle? Sa životom u okruženju zagađenog vazduha, zemlje i vode?

Društvom političke autokratije, neslobode, nejednakosti, i privredom raspojasanog kapitalizma?

I sa rasprostranjenim femicidom i pogledom na žene kao na poslušne fabrike za bebe u ime srpskog sveta, kasarne i nacije?

Istinska sloboda za žene značila bi mogućnost da odbace izbor između dece, obrazovanja i/ili karijere.

I što, u ovom trenutku prostora i vremena, sebi mogu da priušte jedino žene koje su veoma imućne.

Zašto vredi postati roditelj? Šta dobijamo zauzvrat u toj društvenoj razmeni ili transakciji?

Posebno u ovakvom svetu i državi? Ovo pitanje se obično postavlja jedino na banalnim roditeljskim sajtovima i blogovima za mamičke, a zapravo je u samoj osnovi naše egzistencije kao ljudskih bića.

Sa biološkog i ekonomskog stanovišta, naš veoma dug i bespomoćan period ljudskog detinjstva, i ogromna ulaganja u decu koja ga prate, deluju krajnje iracionalno.

Kojoj svrsi služi ta domaća investicija? Zašto je ona uopšte evoluirala? Jer, biće da nije zbog države i nacije, tih recentnih izmišljotina i smicalica ljudske životinje.

Uostalom, zamislimo omladinu kako poziva svoje partnere na „demografsku obnovu Srbije“? Sve to zbog „demografskih izazova“ koji „nalažu da odmah započnemo borbu“, rečima ministarke Zavetnice?

Dakle, ne zbog ljubavi (i/ili strasti), ne zbog istinske želje i vere u budućnost, ma kakvi, već jedino zbog državnih prioriteta i pratećih im demografskih strategija.

Zamislimo razgovor u klubu ili spavaćoj sobi koji protiče ovako: „Hej, draga, dopadaš mi se, hajde da demografski obnavljamo Srbiju?“ i „Ako bismo mogli odmah da započnemo borbu“? Ne zvuči baš ubedljivo niti veoma uzbudljivo, zar ne? I u tome je kunst promašenosti ministarkinog poziva.

Najzad, otkud uopšte deca? Okej, verovatno znamo kako nastaju bebe, i da ih na svet ne donose rode.

Ali, otkud deca u evolucionom smislu? Detinjstvo je životni stadijum u kojem životinje beskrajno zavise od drugih, posebno od svojih roditelja.

Ljudske bebe deluju posebno beskorisno, jer odrasli moraju da ulože toliko mnogo vremena i energije samo da bi ih održali u golom životu. I jeste, potomstvo prenosi gene roditelja dalje u budućnost.

Ali, zašto deca to ne urade odmah ili ubrzo, bez pelena i školskih ekskurzija? Mnoge životinje, npr. ribe, imaju veoma kratko detinjstvo, te dolaze na svet gotovo potpuno formirane i sa veoma malo potrebe za roditeljskom negom.

S druge strane, sisari imaju duže detinjstvo od beskičmenjaka, riba i gmizavaca, a primati duže detinjstvo od ostalih sisara.

A čovek mnogo duže detinjstvo od ostalih primata. Zašto? Zbog mrskog ljudskog mozga, eto zašto.

Velika roditeljska ulaganja služe razvoju složenih kognitivnih, emocionalnih i društvenih sposobnosti ljudske jedinke.

I koja su omogućila ljudima da formiraju složene zajednice i preživljavaju u promenljivom okruženju.

Razvoj ljudskog mozga zahteva dug period sazrevanja, tokom kojeg deca i omladina upijaju mnoga znanja i veštine potrebne za život.

Kod čoveka, produženo detinjstvo omogućuje akumulaciju iskustva i učenja, sticanje veština apstraktnog mišljenja, rešavanja problema, složenu komunikaciju i saradnju.

Mnoge životinje na svet donose jaja, a mnogi sisari imaju „legla“ ili grupu mladunaca koje rađaju u isto vreme. A čovek mahom dobija jedno ili dva mladunca odjednom.

Jer, kod ljudskih životinja, oduvek je bilo važno kako njihova deca žive i uče – a ne koliko dece imaju. I to je ono što ne kapiraju ministarka i ministarstva za prokreaciju. Džaba nam deca, ako im zatim ne razvijamo mozak.

Briga o deci je krajnje skupa, zahtevna i iscrpljujuća, a opet veoma radosna i ispunjujuća za većinu nas. Zašto?

Kako svedoči psihološkinja i filozofkinja Elison Gopnik sa Berklija, jednostavni odgovor glasi – zbog ljubavi.

Samo što ljubav nikada nije jednostavna. Nebrojene drame i poezije napisane su o moći, složenosti i ludosti one romantične ili erotske ljubavi. Međutim, naša ljubav prema sopstvenoj deci je podjednako snažna, komplikovana, sumanuta i blesava.

Upravo zato, i umesto nacionalnih interesa i demografskih politika, deca mogu i moraju da budu jedino proizvod ljubavi, želje za životom i njegovim smislom.

U suprotnom, piši propalo.

A gde je nestala ljubav? I gde se dede jedno „Građanke i građani Srbije – vodite ljubav a ne rat“?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.