Demokratija bez slobode

Tako je zato što smo u celom tom demokratskom periodu imali – demokratiju bez slobode. Politikolozi je nazivaju i parcijalnom, ispraznom, ograničenom ili hibridnom demokratijom, ali upravo pojam „demokratije bez slobode“ ponajbolje obuhvata stanje stvari ovdašnje. Kako je o tome pisao politikolog, novinar i publicista Farid Zakarija, u pitanju je situacija u kojoj demokratski izabrani režimi redovno ignorišu ustavna ograničenja sopstvene vlasti i uredno uskraćuju građanima osnovna prava i slobode.

Ovu činjenicu i ovaj problem je teško uočiti zato što su vekovima na Zapadu „demokratija“ i „sloboda“ išle zajedno, nerazmrsivo prepletene, ili bar ruku pod ruku. Demokratija je naprosto bila isto što i liberalna demokratija. To jest, politički sistem koji ne podrazumeva samo poštene, fer ili demokratske izbore, već i vladavinu prava, odvojenost grana vlasti, te slobodu govora, okupljanja, izražavanja i ostalog. Međutim, i u istorijskom i u strukturnom smislu, demokratija i sloboda uopšte ne moraju da prepliću prste i drže se zajedno. Uostalom, i u Atini je svojevremeno vladala demokratija, dok su slobode za žene, robove, seljake, strance i razne Sokrate bile debelo ograničene ili nepostojeće. S tim u vezi, po Indeksu demokratije, danas na svetu postoji 115 demokratskih i 52 autokratske države. Dakle, 70 odsto država sveta se mogu nazvati demokratijama, sa sve slobodnim parlamentarnim izborima i političkim partijama. Ovo je, ura, dramatično više nego pre samo par decenija, posebno dok je onaj zid u Berlinu još bio živ i zdrav. Ali je zato situacija sa političkim i društvenim slobodama sasvim drugačija i manje harmonična i ružičasta.

Naime, i Rusija i Turska jesu parlamentarne demokratije, ali se u ovim državama uredno progone novinari i vlada se uredbama, dekretima ili čistom voljom Putina i Erdogana iskazanom u zadimljenim kabinetima. I Iran i Pakistan imaju parlament i slobodne izbore, ali zato nameću snažna ograničenja slobodi govora, izražavanja, veroispovesti i okupljanja, a čak oblačenju (žena). I Italija i Argentina, i Grčka i Meksiko, jesu demokratije, ali u njima preovladavaju korupcija i klijentelizam, itd. Naravno da postoje ogromne razlike između svih tih „demokratija bez slobode“, u rangu od maloletničkih prestupnika poput Mađarske ili Tunisa, sve do kriminalnih skoro-pa-autokratija poput Belorusije ili Tanzanije. I u svim tim državama su izbori retko onoliko slobodni i pošteni kao na Zapadu. Ali, oni ipak postoje, i fakat impliciraju činjenicu masovnog učešća građana u politici, odnosno odabiru sopstvene vlasti.

Drugim rečima, ne smemo brkati demokratiju i slobodu. Od Aristotela i rečnika starogrčkog naovamo, demokratija je samo proces odabira sopstvene vlasti od strane građana. Što se u modernim društvima očitava upravo u parlamentarnim izborima. I nema ništa loše u ovoj „minimalističkoj“ definiciji demokratije, posebno ako dopuštamo ideju o više ili manje demokratskim državama. A ukoliko nam nešto škripi, budi gorušicu ili probada kada Rusiju, Senegal ili Kolumbiju nazovemo „demokratijama“, to znači samo da nismo uradili domaći zadatak. Jer ako bismo kao demokratske etiketirali samo one države koje i garantuju i ostvaruju čitav paket društvenih, političkih, ekonomskih, građanskih, verskih i ostalih prava, poput neke Švedske, Kanade ili Nemačke, pojam demokratije bi izgubio smisao. To bi značilo da je „demokratija“ nešto nalik na Orden zasluga za narod ili na lentu sa izbora za mis. Demokratija naprosto nije isto što i „dobra vlada“ ili „super država“, i grešimo u koracima ako je tako vidimo i razumemo.

S druge strane, liberalna demokratija je globalno mnogo ređa stvarčica koja počiva na individualnim slobodama i na vladavini prava. Ovo jesu duge tradicije Zapada koje vode poreklo od antičkih Grka i Rimljana, preko Loka, Hobsa, Monteskjea, Mila, DŽefersona i Medisona, a uvedene su krvavo i po barikadama: u Američkoj i Francuskoj revoluciji. Ovakva inkarnacija demokratije je zainteresovana za slobodarsku suštinu, a ne za formu. I podrazumeva slobode kao što su pravo na život i imovinu, slobodu govora i veroispovesti, odvojenost grana vlasti, jednakost pred zakonom, efikasno sudstvo, odvojenost crkve i države itd. A koliko država sveta može da se pohvali svim ovim institucijama, praksama i vrednostima? Sigurno manje od onih 70 odsto demokratskih. Suština je takva da su političke slobode ili demokratski izbori jedno, a građanske i lične slobode nešto drugo. Državama sveta je u poslednjih nekoliko decenija bilo mnogo lakše da prihvate ove prve, ali i da ne usvoje ili da zakidaju ove druge. Rasprostiranje prakse višepartijskih, demokratskih izbora po Istočnoj Evropi, Balkanu, Aziji, Africi i Latinskoj Americi nije značilo i automatsko prihvatanje slobode. Autokratski, nasledni i feudalni režimi su ustupili mesto demokratski izabranim vladama, ali su preživeli obrasci autokratskog (neograničenog i nekontrolisanog) vladanja, kao i naslednih političkih dinastija, odnosno partokratskog feudalizma. Feudalaca više nema, ali je feudalizam o(p)stao. I u tome je glavni problem politike u državi Srbiji, kao i srpskog društva.

Puko presađivanje demokratije, bez slobodarskog busena, ne samo što nije dovoljno, već i proizvodi društvene falinke i nedaće. U društvima demokratije bez slobode, izlazak ili neizlazak na izbore je praktično nebitan, što uostalom dobro osećaju mnogi u ovom društvu. Demokratske vlade bez slobodarskog sadržaja često smatraju da imaju mandat da delaju i ponašaju se kako god požele, sve dok periodično organizuju izbore. Demokratija bez slobode sa sobom nužno donosi centralizovane i partokratske režime feudalnih vlastelina i lokalnih šerifa, tj. bahatih karijerista i neukih mladih lidera. A neretko i gušenje slobode govora i izražavanja, nacionalizam, sukobe i ratove. Kao što nas niz skaradnih režima po svetu uči: demokratija sa sobom automatski ne donosi slobodu. Pre će biti da je obrnuto slučaj: slobodna društva su ta koja donose demokratiju. Demokratija bez slobode je i dalje demokratija, ali ne valja ništa.